18/01/16 Filharmoničar

Od zvižduka u osam do metalnog Feniksa

Tijana Milošević, prva violiona Beogradske fiharmonije, i dalje misli da je “obična” devojka iz komšiluka, nastupila je kao solista sa svojim orkestrom na koncertu gde se “svirala” zima.

18/01/16 Filharmoničar

Od zvižduka u osam do metalnog Feniksa

Četiri doba, četiri priče, četiri faze u životu, četiri rađanja i smrti – tako sam doživela ovaj koncept sa puno zime koju obožavam, jer sam, na kraju krajeva, zimsko dete. Kroz različite kompozicije inspirisane zimom, raslo je jedno drvo života, kao drvo znanja koje nas sve povezuje.
 
Čovek se rađa sam kao i Glasov Prolog sa kojim je sve počelo.
 
Prolog života je ono što se kuva u utrobi i jeste uslovljeno mrakom, ali sa puno životnog svetla. Zato sam počela sa svojim “solističkim življenjem” iza bine, u ušuškanosti mračnog hodnika, uz povremeno škljocanje fotoaparata. Prolog takođe daje atmosferu iščekivanja kroz trnjenje, inje, odbleske i najavu hladnoće. Prolog je uvod u život, uvod u svet. Prirodni uvod u Vivaldija koji je kao sam početak detinjstva.
 
Foto 1
 
Vivaldijeva Zima vodila je iz detinjstva u mladost. U nekoliko navrata spustila sam gudalo i melodiju odzviždala. Taj “zvižduk u osam” je bio skica nehajnog deteta koje ne mari za promrzlost. Roni po snegu u svoj svojoj bezbrižnosti. Vozeći slalom kroz život do trećeg stava u kojem koliko god da pada ono jača i postaje zrelije, odrasta i čini sve da bude čovek u svim kategorijama koje život i društvo od njega traže.
 
Slika zrele mladosti oslikala se sama u Pjacolinoj Zimi. Dovoljno je malo mašte i intuitivnog osećaja za stil, ritam, kao i neka životna zrelost da bi se ispunile te najlepše skice putenosti. Poetika koja je u službi muzičke fraze i misli fragmentarne strukture pretvaraju skice u sliku. Tu se pričaju one najtananije, suštinske i najmračnije priče. Neke od njih možda želimo i da zaboravimo, od nekih zaborava nema, subjektivne su, samo naše i besmrtne. U njima se sukobimo sa svojom suštinom, ispravljamo svoje i tuđe greške, lečimo ožiljke i imamo strahove od novih.
 
Foto 2
 
Potom se mirimo sa svojim bićem, prihvatamo sebe i druge onakvi kakvi jesu i, uz jednu novu sigurnost i mir, ulazimo u Glasova Američka godišnja doba, odnosno u mašinu novog doba. To je nešto što melje, neka vrsta transa. Ono menja staro za novo, dehumanizuje i razbija sve iluzije koje smo ikada imali, ali i daje nadu za nove početke. Neka vrsta života posle smrti, Feniks od metala, veštačko mitološko biće koje daje novu dimenziju lepog u životu i veliča svoju besmrtnost.
 
Foto 3
 
U svoj toj spoznaji života aplauzi su suvišni i ne znam da li ću se ikada navići na njih. Iako prijaju, smanjim se u devojčicu svaki put kada ih doživim. Tu na tom mestu neka, nečija istina se rodila i  meni je to najvažnije. Ali osećaj razoružanosti na kraju koncerta, kad doživite iskrenu ljubav od kolega na sceni i dobijete cveće od prijatelja, ostave vas uvek ogoljene i bez daha… To je onaj deo saznanja da veru u ljude i u dobro ne treba gubiti, a iskrena briga za drugoga uvek se vraća kao blagosolov.
 
Povratak u realnost su kese za pijacu subotom, dečji domaći zadaci, petak više ne postoji. Naši životi, puni mnoštva uloga koje igramo svaki dan, su ono što te drži na zemlji, što ti ne da da odletiš u svetove koji mogu da te odnesu i tamo ostave. Ono što ti daje ime čovek u svim svetlima.

Iz drugog ugla 18/01/16 Pretplatnik Petar Subotin

Ostavite komentar

Komentarišite prvi!


wpDiscuz