18/01/16 Pretplatnik

Crveni šlep na transsibirskom vozu

Petar Subotin, regionalni razvojni menadžer BIRN-a, zaluđenik za umetnošću Kalasove, prijatelj Beogradske filharmonije i generalni zastupnik zime na severnoj hemisferi.

18/01/16 Pretplatnik

Crveni šlep na transsibirskom vozu

Sinoć su u publici bili i Glazunov, Glas, Vivaldi, Pjacola, Čajkovski i Deda Mraz. Mrtva trka koji se bolje proveo na koncertu sezone. Zapravo, kada znaš da ćeš cele sezone slušati koncerte, potajno se ponadaš da će se dogoditi to jedno veče kada će vreme stati, kada će se instrumenti zapaliti, muzičari raspustiti kose i olabaviti leptir mašne, i vrlo prosto – razvaliti!
 
Prvi put čujem Glazunova. I dok se nižu mraz, led, grad, sneg, kao da obuzima me ono detinje uzbuđenje kada u brzini ni štrample ne umeš da obučeš od želje da što pre izletiš na vejavicu sa sankama u rukama. Dok istrčavam iz kuće čujem mamu kako viče da sam zaboravio kapu po koju se trčeći vraćam i izlećem napolje. I onda taj prvi korak na sneg. Taj mir. Samo u snegu može da postoji apsolutna tišina. Ispostavilo se i da samo muzika Glazunova može da te seti na tu najlepšu tišinu (verujem da bi mi od srca zahvalio na ovom poređenju). Sedamdeset tri igle u orkestru sinoć su po notnoj mustri Glazunova preda mnom izvezle goblen zimske idile mog detinjstva – novosadski kej pored Dunava, utrkivanje ko će duže otići sa sankama do reke, mokre čarape, sneg koji ti zapadne za vrat kada padneš, smeh, graja, crveni nosići, šal koji ti je mama zamandala tako da ne možeš ni da pričaš ni glavu da okreneš, i konačno ta sreća – ta detinja sreća!
 
Ispremetane note Glasa, Pjacole i Vivaldija u jedinstvenoj muzičkoj mešavini svoju osovinu našle su u adutu večeri, Tijani Milošević. Nijedan kec sinoć nije mogao da priđe pikovoj dami. Palica maestra Srboljuba Dinića bila je igla kompasa, a gudački orkestar, ujednačen, raskošan i snažan, naginjao je ka sili gravitacije koja se sinoć otelotvorila u liku i pokretu Tijane Milošević. Njutn da je bio sa nama na koncertu, rekao bi – zaboravite na jabuku!
 
U polumraku, sa crvenim šlepom, Tijana i maestro Dinić uzeli su sveže izvezen goblen koji je potpisao Glazunov, i zakucali ga na zid kupea transsibirskog voza, krenuvši punom parom kroz beskrajnu belinu i tundre. Dok se mraz hvatao na prozorima gledao sam saputnike kako igraju argentinski tango oko mene, kako čitaju novogodišnje čestitke na čijoj je poleđini zavejani njujorški Central park. Grejale su nas note, koje su trenjem jedna o drugu, po nalogu Vivaldija, zapalile zimu. Pod velom skaske, bajkovito i trijumfalno, usred beogradske gradske vreve, oko 20 časova i 50 minuta, gudački orkestar venčao je Vivaldija, Pjacolu i Glasa te zimske noći, koja ostaje utkana u ubrzanim bilima poštovalaca Beogradske filharmonije.
 
Svečanoj ceremoniji kumovao je čarobnjak Čajkovski, koji je svoju magiju, da niko ne vidi, sakrio u dirigentsku palicu. Nesvestan magije, maestro Dinić je tačnim pokretima desne ruke učinio da čarobni štapić odigra svoj ples uz Simfoniju br. 1, dok je nebo iznad Studentskog trga br. 5 poprimalo nijanse zagasitog purpura sa tragovima cinobera na rubovima, oko Kalemegdana i Trga republike. Tako se Čajkovski postarao da nebo, kao poslednji element scenografije, bude upotpunjen za simfonijsku idilu ove beogradske zimske noći.
 
Ispred mene je zablinkao mobilni telefon. Krišom, ispod svog crvenog plašta, Deda Mraz je otvorio poruku. Baba Marta ga pita je l’ uživa u svom novogodišnjem poklonu. Bez trunke oklevanja, brzim pokretima prstiju sakrivenih u belim rukavicama ispisuje reči – koji sam ja sebi car!

Iz drugog ugla 18/01/16 Filharmoničar Tijana Milošević

Ostavite komentar

Komentarišite prvi!


wpDiscuz