Iza bine

Deca, drugi deo

Dejan Kokir je genijalan pisac koji radi pod maskom domara u BGF. Diletant na gitari, biciklista koji je sipao ulje u kočnice da ne škripe, ratni veteran sa tri ispaljena metka, sve u svemu jednostavna i skromna ličnost.

Iza bine

Deca, drugi deo

 
„… i dok noć topla čudno sija, Izabeli ta melodija… prija…“
 
Ovo je mali dodatak prethodnom tekstu o filharmonijskim dečjim koncertima, budući da sam propustio da bilo šta kažem o ovom aktuelnom, što je ozbiljna greška. Već iz drugih, oficijelnijih izvora znate da je reč o poemi „Putovanja Miša Mije“ starog pesnika Laze Lazića, a da se muzički deo sastoji od apsolutnih hitova klasične muzike. Sve sam ja to, sedeći na balkončiću, odslušao već šest puta zaredom, i sada imam osećaj da sam i tekst i muziku upio nekim gotovo osmoznim putem, kroz kožu. Melodije mi, i nezvane, vršljaju u glavi; budim se poletno, uz Kan-kan i Viljema Tela, tonem u san uz Sen Sansov „Posmrtni ples“ i Elgarov „Marš“. A kako li je tek muzičarima, koji sve to moraju da odsviraju još osam puta u naredna četiri dana! I kako je glumici, Mileni Moravčević, koja isto toliko puta mora da pronađe onaj neodoljivo pritajeno lascivni ton u reči „prija“, nakon isto tako lascivne, značajne pauze, negde pri kraju španskog dela Mijine avanture, pre nego što počne Habanera… do sada joj je uspelo svaki put! Jer nema usana (a mislim na nas odrasle, deca su još isuviše nevina i nerafinirana za takve nijanse, i uživaju na drugačiji način) koje se ne razvuku u osmeh na ovom mestu, živi sam svedok, vidim sve sa balkončića! Ma nasmejali su se i Tasovac i Dan Tana, kada su danas stali iza mene da malo slušaju…
 
Deca 2 670p 1
 
Takva vrsta profesionalnosti je fascinantna, podseća na ona herojska vremena kada je bio običaj da i najveće zvezde popularne muzike drže po tri četiri koncerta dnevno. Jeste, već u sredu druge nedelje svi su iscrpljeni i jedva čekaju petak, ali izdržavaju, i deca će skakati i ludovati uz Kan-kan i na onom poslednjem koncertu, u petak od 12h. Ovo je inače jedan od onih koncerata sa najmanje „praznog hoda“, sa minimumom mesta na kojima deci popušta pažnja, pa postanu nestrpljiva i dižu galamu kad ne treba. Možda može da mu parira predstava od pre pet šest godina, bazirana na Sen Sansovom „Karnevalu životinja“, sa Ivanom Jevtovićem kao naratorom. On je davao sve od sebe, improvizovao, jednom čak istrčao iz sale i sa hodnika u nju odvukao zgranutu spremačicu Dragicu, sa sve džogerom; puzao je preko bine ogrnut leopardovom kožom, pozajmljenom iz nekog pozorišta i verovatno nikad opranom, jer je grozno zaudarala; dirigentsku sobu, u koju je Ivan odlagao ogrtač svakog dana po završetku druge predstave, dugo nismo mogli da oslobodimo tog zadaha…
 
Deca 2 670p 2
 
Ostali koncerti mi se mešaju u sećanju; siguran sam da je Branislava Podrumac igrala Harija Potera (i to je bilo izvanredno!), i da je tako veliki zabavljač kakav je Boris Milivojević bio iz nekog razloga neinspirisan, (možda i zbog toga što je priča, o nekakvom slončiću Babaru, bila prilično bezvezna), ali da me ubiješ ne mogu da se setim predstava sa Draganom i Goricom, ili onim glumcem kome sam zaboravio ime, igrao je lika koji ne ume da kaže „r“ u „Kenguru“; i kako se, dođavola, zove glumica koja daje glas Sunđer Bobu, meni naročito simpatična, sestra kompozitorke Anje Đorđević? Mislim, mogao bih da se informišem, oni to zaslužuju, jer su i te predstave bile odlične, ali faktografija nije toliko bitna za atmosferu ovog teksta, a i mrzi me… pomenuću još i izvanrednu ljubaznost Bojana Perića prema svekolikom nemuzičarskom delu zaposlenih u Filharmoniji, kao i par spontano-uzgrednih štosova koji su mu se, sa apsolutno divnim nehajem, omakli a da uopšte nisu bili u priči, priči koje se, na žalost, takođe uopšte ne sećam…

Ostavite komentar

Komentarišite prvi!


wpDiscuz