13/06/16 Pretplatnik

20.000 milja pod harmonskim talasom

Kristina Ugrin, roditelj dva buntovna tinejdžera i jednog vragolastog trećaka, arhitekta, prijatelj nesvhaćenih sanjara, redovno skicira Filharmoničare.

13/06/16 Pretplatnik

20.000 milja pod harmonskim talasom

Prvi put sam pobegla od sebe kad sam imala deset godina. Već su stigli da me formiraju po njihovim idealima, padalo je veče, nisam htela da se vratim kući sa plaže, otac principijelan i dosledan, majka vešta i hitra, brat i sestra tihi i savesni, talasi u Tripoliju bi predveče uzastopno rasli i gutali šiljaste stene. Ako što pre preplivam preko šiljaka u plićaku, neću morati da mislim o ljigavim jeguljama u stenama i videću pod sobom nepreglednu modrinu, mračnu i ogromnu, nepoznatu, zastrašujuću, zaglušujuću. Čitav Mediteran pulsira nepredvidljivošću, obuzima me strah i plivam dublje. Strah mi prija, prija mi više od večere koja mi se hladi na stolu, pune vitamina da bi porasla jaka, snažna i uspešna kao Otac i lepa kao Majka.
 
Kako ronim ka pučini, rastajem se sa svojom formalnom predstavom sebe. Strah me obuzima, drži za dlan i ja se prvi put susrećem sa osećanjem koje će mi zauvek postati najpouzdaniji prijatelj. Od senki oštrih talasa mi se pričinjavaju ajkulina peraja, strah me raspršava i nestajem, već me je pojela i meni je tad sve kristalno jasno. Obuzima me neizdrživa ljubav ka pigmentima mora, obožavam dubinu, neizmerno volim nebo i kad je mračno i kad pada kiša volim kako talasi rezoniraju sa vetrom. Vraćam se u tu tmurnu mokru masu svake večeri. Ajkula koja možda roni ispod mene može samo da me pojede i ništa mi više ne može. Ona ne može da proizvede u meni tugu, razočaranje, tremu, anksioznost, nezadovoljstvo, neuspeh, ljubomoru, stid, potištenost, brigu, zavist, neispunjena očekivanja, i ostala osećanja daleko razornija po moj duh od samog ajkulinog zalogaja. A bez svog duha sam samo formalan sklop vrlina u nečijoj službi.
 
Strah mi obezbeđuje neizvesnost iz koje proističu ljubav, strast. Neizvesnost je život.
 
Vagnera sam kao saveznika prvi put prepoznala u Lars fon Trirovom remek delu, filmu Melanholija u kome, kao moja ajkula, glavnu junakinju napada, t.j. oslobađa izvesnost udara enormnog asteroida u zemlju dok ga mirno posmatra i divi se njegovoj veličanstvenoj lepoti jer u trenutku nestajanja to je jedino bogatstvo koje nam preostaje. Kapacitet da osetimo neizmernu lepotu koja iskrsava.
 
Tijana Milošević je kapetan ovog saundtreka i ona je večeras moja ajkula. Crtam Tijanu i sve sile koje ona kroti i oslobađa. Filharmonija je silovita kao plima i oseka. Ulazim u more, povlačim liniju na belom listu, preznojavam se. Čelisti mi se osmehuju. Verovatno misle kako sam došla da uživam u muzici kojoj su posvetili čitav svoj život. Nisam. Došla sam da nestanem.
 
Foto 1
 
Crtež je za mene mesto u kom sva pažnja i ljubav koju ovom svetu ukazujemo – iskrsava. Crtež je poredak moje percepcije i verodostojnost moje unutrašnje stvarnosti. Crtam, stvaram, dakle postojim.
 
Mislim da je jedan bradati čelista pronikao iza finog držanja i utiska ljubitelja klasike koji moja toaleta verovatno ostavlja. On primećuje da me hvata trema pred neizvesnošću i da patim, užasno patim ako toj harmoniji ne budem mogla da se približim, ako potez ruke ne bude znao da je prenese i ako me taj neuspeh udalji od prisnosti i pripadanja ogromnoj moći tog božanstvenog zvuka. Ta prva crna linija na belom listu je strašna kao ajkula dok ne dođe, dok je ne vidim, dok mi se ne ukaže, znam da će se pojaviti, da je tu negde, da vreba, violine su oštrije, trube su modre, duvaju kao vetar u talase, vidim bezdan, vidim peraje, ukazala se, tu je u zvuku, prepuštam se, raspršavam se, nestajem, i krenem da neizmerno volim, volim zvuk, volim slepilo kojim crtam, volim što sam nestala, volim što ruku ne pokreće moja volja već ogromno veličanstvo tog zvuka. Ruka mi se oslobodila i crtež nastaje. Smejem se, pogledam bradatog čelistu, sigurna sam da je i on video ajkulu, tu na Kolarcu, videla sam joj odraz siluete u njegovim očima dok se i on smeje strahu, tom vitezu i oslobodiocu.
 
Skica 10.06.2016.
 
Crtam Tijanu, Tijana je neuhvatljiva, Tijana je Mediteran, modar i nepredvidljiv, promenljiv i nemiran, teško ju je nacrtati. To dobro znam.
 
Pokušavam da zabeležim oblik njene ruke ali Tijana se kreće brzinom talasa. U strahu me nadjača moć da volim, da se divim, da postojim samo da bi uzdisala za veličanstvom harmonije, zvuka, pigmenta, i ostalih božanstava kojima sam primorana da se prepustim, da se oslobodim. Divan kraj sezone.
 
Pogledajte ceo album sa skicama iz sezone 2015/16.

Iz drugog ugla 13/06/16 Muzikolog Miloš Bralović

Ostavite komentar

Komentarišite prvi!


wpDiscuz