Iza bine

Deca, prvi deo

Dejan Kokir je genijalan pisac koji radi pod maskom domara u BGF. Diletant na gitari, biciklista koji je sipao ulje u kočnice da ne škripe, ratni veteran sa tri ispaljena metka, sve u svemu jednostavna i skromna ličnost.

Iza bine

Deca, prvi deo

Dva puta godišnje Beogradska filharmonija održava koncerte za decu. To traje sedam dana, po dva koncerta dnevno, od 10h i od 12h, i ta se šema ne menja već godinama. Da bi se deci održala pažnja, uvek je tu i narator koji sa njom komunicira između kompozicija, usput obično čitajući neko delo dečje književnosti, katkad uz pomoć projektora, platna i slajdova. Kao naratori gostovali su i neki poznati glumci, poput Ivana Jevtovića, Bojana Perića, Borisa Milivojevića, zatim i čuveni radijski voditeljski par Dragan i Gorica, ili operska pevačica Branislava Podrumac… ma, batali ti ovo!
 
Deca 1 670p
 
Ušao sam u isuviše zvaničnu formu ovog teksta kao neki tobožnji „non-konformista“ prvi put u odelo, u kome još ne ume ni da hoda, te je potrebno dosta prakse da se ukočeno geganje pretvori u koliko-toliko prirodno kretanje. Ne mogu toliko da čekam, skidam sako i olabavljujem kravatu, i onda odmah o tome kako deca pristižu, u veselim kolonama dva po dva, naučena od vaspitačica, (od kojih su meni najdraže one malo iskusnije, u kojima se na čudesan način spajaju umor, rutina i ljubav) da odmah po ulasku u zgradu uzvikuju „dobar dan!“, dok gledaju oko sebe širom otvorenih očiju, u koje svaki prizor utiče kao autentično čudo… i zatim, kada uđu u salu i čekaju da koncert počne, nestrpljivo se meškolje u sedištima, mlate nožicama i prave galamu, sve dok ih narator ne zamoli da svi zajedno pozovu dirigenta. Sa kolikim entuzijazmom proizvedu gomilu decibela, zbog kojih i muzičari moraju da zapuše uši! I kada budu zamoljeni da se opuste i uživaju, između ostalog i rečima „zavalite se u sedišta“, kako smešno poslušaju, i kako kratko izdrže u toj zavaljenosti… i naravno, nisu uniformni, beskrajno je zabavno uočavati raznolikosti, u rasponu od oduševljenih tapšača i malih dirigenata, preko rasejanih sanjara što čačkaju nos, do nadurenih malih pametnjakovića i pametnica. Ako se ume sa njima, oni su najzahvalnija publika, još uvek nesposobna za ironiju!
 
Premda…
 
Kič je uvek tako blizu, kada se piše o deci. Često se zaboravlja da su i ona sposobna za zlo, i da katkad umeju da budu okrutnija od odraslih. Još uvek se sećam kako je jedan od nas, sedmogodišnjih dečaka, dok smo odrastali na Dušanovcu, vešao tek rođene mačiće, proučavajući ih pri tome sa hladnom radoznalošću. A kako to već obično biva, bio je najjači među nama, i nismo mu mogli ništa, premda su neki i plakali preklinjući ga da prestane. Ljudska je priroda velika tajna, a pitanje o poreklu zla kao kamen bačen u mirnu vodu širi oko sebe koncentrične krugove bolnog nerazumevanja. Taj mučitelj mačića danas ima preko pedeset godina, i svoju decu, i veliku i malu, i živi jednu normalnu egzistenciju; nije postao ni krimos ni ubica. Šta se desilo sa onim nesumnjivim zlom koje je isijavao kao sedmogodišnji dečak, pa bogami i dosta kasnije, sve do tinejdžerskih dana? Je li još uvek negde u njemu, zakopano ispod naslaga neophodne prilagođenosti? Ili ga je civilizacija odraslih totalno neutralisala?
 
Ili, da se vratimo filharmonijskim temama, kolika je zaista vaspitna moć naših koncerata za decu? Kada sam ja bio osnovac, davnih sedamdesetih, pokušavalo se nešto slično, i to na širem planu. Pod okriljem institucije „Muzička omladina“, čitavi razredi vođeni su na koncerte klasične muzike, besplatno. Ne mogu da se setim svih detalja po pitanju organizacije, ne znam da li su koncerti održavani samo za nas, ili je bilo i druge publike, ali pamtim da smo se ponašali veoma nepristojno, i da je naša zgađena nastavnica to prokomentarisala onom biblijskom izrekom o bacanju bisera pred svinje. Niko iz mog odeljenja nije u kasnijem životu postao ljubitelj klasike, a ne mogu da prosudim ni da li su nam ti koncerti barem unapredili karakter. Na svoju sramotu, ma koliko kopao i rovario po sopstvenoj memoriji, nalazim u njoj samo jedan od tih događaja: reč je o mjuziklu „Splitski akvarel“, odigranom u Pozorištu na Terazijama, onom koje je preko dana bilo bioskop „Beograd“, u kome smo nešto kasnije počeli da gledamo prve erotske filmove. Zapravo je erotika vezana i za pomenuti mjuzikl, budući da ga najverovatnije pamtim isključivo zbog veličanstvenih golih nogu Tanje Bošković… i da, čini mi se da je nosila neki zeleni triko, opervažen krznom… eh, ti predpubertetski dani.
 
Ali, pošto inače izbegavam da poentiram skepticizmom, a kamoli cinizmom, rekao bih da su i tadašnji pokušaji muzičkog oplemenjivanja i obrazovanja dece, kao i ovi naši, filharmonijski, potrebni. Makar ne proizveli nijednog jedinog muzičara, makar niko od tih klinaca ne zalutao kasnije u neku koncertnu salu, verujem da nešto ostaje, pa bila to i naizgled banalna uspomena na noge Tanje Bošković. Neka niko ne očajava što se lepota seje tako obilato, a žanje tako škrto i siromašno: ako samo jedno zrno proklija, dovoljno je. Nešto slično, čini mi se, piše i u Bibliji, i to bi ona moja nekadašnja nastavnica, da je živa, verovatno umela preciznije da citira.
 
Pročitajte drugi deo Dejanove priče o dečjim koncertima Beogradske filharmonije.

Ostavite komentar

1 Komentar on "Deca, prvi deo"


Guest
snezana
1 godina 6 meseci od

Prikaze za Metronom, na svojstven i originalan nacin pise Dejan.Uzivam dok ga citam…jer njegove recenice prave prostor koji se siri u nedohled, iz koga se izvlace secanja i ideje za budjenje zivita.

wpDiscuz