03/02/17 Iza bine

Who the f*#* is Branko?

Dejan Kokir je genijalan pisac koji radi pod maskom domara u BGF. Diletant na gitari, biciklista koji je sipao ulje u kočnice da ne škripe, ratni veteran sa tri ispaljena metka, sve u svemu jednostavna i skromna ličnost.

03/02/17 Iza bine

Who the f*#* is Branko?

Ukazaću na jednu od mnogobrojnih klasifikacija koje se mogu primeniti na filharmonijske muzičare: postoje oni koji vežbaju, i oni koji ne vežbaju. Između postoje mnoge podvrste, ali za sada ću se ograničiti na ekstreme. Naravno, svi oni vežbaju na zajedničkim probama, ali samo neki od njih provode po ceo dan u zgradi, vodeći pravi mali gerilski rat sa jednako ambicioznim kolegama u zauzimanju slobodnih prostorija, po principu gde god vidiš upaljeno svetlo, tu se udeni i zasviraj. Tako sam tako jednog trombonistu zatekao u podrumu kako duva… u trombon, naravno (sram ga bilo ko zlo pomisli). Njihov je entuzijazam neverovatan, ponekad čak nije ograničen na sopstveni instrument, pa tako, na primer, u poslednje vreme, taman kad pomislim da su svi izašli i da mogu da pogasim svetla, u sali zateknem hornistu Tareka kako lupa u bubnjeve! Sa druge strane imamo muzičare koji po završetku probe svoj instrument, zavisno od njegove veličine, ostavljaju u sali ili u svom ormarčetu u garderobi, i do sledeće prilike ga više ne diraju; to su obično, da se poslužimo vojničkim rečnikom, „stare džombe“, oni koji već sve te note imaju u prstima i glavi, oni što… kapirate, princip „ako do sad nisam savladao“… itd. … znate o čemu pričam. Mahom su to stariji muzičari, često pred penzijom; ovi drugi su, naravno, mlađi i napaljeniji.
 
Desila se smešna stvar kada je jedan od džombi, inače violista, odlučio da, ne znam iz kog razloga, ipak malo provežba. Došao je do mog dobrog prijatelja, portira – uf, danas sam razgovarao sa njim i gospodin oprezni mi ne da da koristim njegovo pravo ime; nazovimo ga, zato… ček da smislim nešto baš glupo, da mu napakostim… nazovimo ga naprimer, Arčibald! – Dakle, dođe violista kod Arčibalda i ovako je tekao dijalog:
 
„Slušaj, da li bih mogao da dobijem neki ključ… mislim, od neke prostorije u zgradi… koja je trenutno slobodna… da malo vežbam?“
 
„Pa, u dirigentsku ne možeš, tamo je dirigent ostavio svoje stvari, ne znam da li neko već svira u garderobama, evo ima solistička…“ (pruža mu ključ, violista ga uzima oklevajući)
 
„Aa… ovaj… koja je to… mislim, gde se nalazi… ta solistička?“
 
(Arči ga gleda zapanjeno) „To ti je u hodniku iza sale, imaš svega tri sobe, solistička, dirigentska, koncert majstor.“
 
„A koja je solistička?“
 
„Ona krajnje levo… prijatelju, da te pitam, koliko dugo već sviraš u Filharmoniji?“
 
„35 godina“- odgovori violista i ode da traži solističku, nek’ mu je sa srećom!
 
Meni je ova anegdota krajnje simpatična, valja imati razumevanja, nije violista svih 35 godina proveo u istoj zgradi, ova je sagrađena pre nekih 13, dakle tad je čovek već „brojao sitno“, da se opet malo vratimo vojničkom vokabularu… Uostalom, ne zaboravljajmo nikad brvna u sopstvenim očima! Evo, i sam sam 16 godina radio u fabrici sa krajnje mutnom predstavom o tome šta zapravo proizvodimo! I uopšte se nisam polomio u želji da saznam, verujte! A i sam Arčibald, kome je neverovatno da neko ko 13 godina dolazi skoro svaki dan u jednu istu zgradu i ne zna gde se nalazi solistička, može biti podvrgnut sličnoj kritici, možda baš od samog violiste, koji bi imao svako pravo da mu kaže: „Radiš 10 godina u Filharmoniji, a nikad nisi odslušao nijedan koncert!“ Kao što stvarno i nije. Arči baš nije lud za klasikom, posle dvanaestočasovne smene žuri kući ženi i deci, daleko je Surčin.
 
Vidimo da u međusobnom percipiranju muzičari Filharmonije i običan svet (čitaj pomoćno osoblje filharmonije) isijavaju podjednaku dozu nerazumevanja. Sad ću i ja malo da generalizujem, čisto humora radi: dakle, „običan svet“(čitaj pomoćno osoblje Filharmonije), kad shvati kakvo je muzičarima radno vreme, obično počne da ih smatra lenjima i razmaženima; a muzičari isto to misle o pomoćnom osoblju, kada o njima uopšte misle, što se zapravo dešava veoma retko, jer muzičari najčešće pomoćno osoblje uopšte i ne primećuju. Evo, na primer, kada sam pre devet godina počeo da radim u Filharmoniji, jednoj sam muzičarki uleteo u sferu zapažanja samo zbog moje visine. Pitala je Marka, bina majstora (koji zapravo svojim primerom možda i pobija moje prethodno izrečene tvrdnje, jer ga svi muzičari znaju i sa svima je dobar):
 
„Ko je ovaj ogromni čovek što se zadnjih dana besmisleno šetka po zgradi?“ (ovo sam malo stilizovao)
 
„To je Deki iz tehničke službe, došao je umesto Branka.“
 
„A ko je, jebo te, Branko?“
 
Eto. Ko je kriv Branku i njegovom nedruželjubivom karakteru. A i radio je u Filharmoniji svega tri godine.
 
 
P.S.
Svaka sličnost sa stvarnim osobama je slučajna i nenamerna.
 
P.P.S.
A Đovani Solima je večeras razbio…

Ostavite komentar

1 Komentar on "Who the f*#* is Branko?"


Guest
@dakishoz
1 godina 5 meseci od

Odlično Dejane i svi ostali koji su došli na ideju o pisanju ovakvih tekstova u uvaženom Metronomu. Neophodna je doza humora i sagledavanja stvari oko filharmonije i filharmoničara, gledano očima nas sličnih velikih zaljubljenika u produkt njihovog baratanja muzičkim intrumentima. Filharmoničari su veličanstveni, a uporedo tako sasvim obični i divno je čuti da i oni pored svoje vrhunske posvećenosti proizvodnji fascinantnih kombinacija nota upućenih našim ušima i duši, su u stvari kao i mi, ljudi sa istim hobijem ili njima profesijom, ali iz drugog ugla pristupa konzumiranju klasične muzike.

wpDiscuz