10/06/17 Fenomenolog

Vitezovi lepšeg sveta

Igor Karanov je autor četiri knjige, bivši urednik nekoliko tiražnih časopisa i magazina, novinar, ratni veteran, majstor aikidoa i ljubitelj gitare, čovek koji oduvek piše da bi živeo.

10/06/17 Fenomenolog

Vitezovi lepšeg sveta

„Kontraofanziva, kao što to biva, bila je žestoka“, rekao bi kontroverzni New-primitives guru Nenad Janković da je kojim slučajem bio na otvaranju nove sezone koncerata Beogradske filharmonije prošlog petka na Kolarcu, a, nažalost, nije. Genijalni pingvini vratili su se na scenu baš kad su tupi ali uporni udari svakodnevne banalnosti postali nepodnošljivi, a zadah mrtvog leta pretio da raširi pandemiju depresije. Oprali su svoje kose, uglancali instrumente od starog zlata, dotegli leptir mašne i krenuli u rat protiv besmisla, noseći sa sobom jedino efikasno oružje: lepotu.

Ali, teški dani traže mnogo lepote.

Samo bi površan posmatrač mogao reći da je izbor Alpske simfonije Riharda Štrausa za otvaranje sezone puka slučajnost. Istina, skoro svi kompozitori u istoriji tukli su se sa svojim ličnim avetima i demonima vremena u kom su živeli, ali kod malo koga je to tako plakatski jasno i upadljivo kao kod Štrausa. Njegov život i rad obuhvataju oba svetska rata u Nemačkoj, isprva histerično jakoj, ludoj i ekspanzivnoj, a potom pretučenoj, zgaženoj i poraženoj. Oba ova stanja društva razarajuće deluju na estetiku i zdrav razum, a Rihard se borio na jedini način koji mu je bio raspoloživ: lepotom. Diskretno se nadmudrujući sa beskrupuloznim režimima koji su ga, ipak, čuvali kao reprezenta superiorne nemačke kulture, spasavajući pastorku jevrejskog porekla od pogroma i sina iz gestapovskog zatvora, on je, kao najsavršeniji primer romantičara, za sve to vreme Lorenovski posmatrao ništavnu beznačajnost ljudske gluposti u ogromnom i savršenom univerzumu i svojim opusom govorio: Ljudi, pustite Kajzera, pustite Hitlera i ovog iskompleksiranog Gebelsa, gledajte nebo, jer između zemlje i neba nema ničega. Prikrivajući svoj revolt protiv naci-euforije blesavošću romantizma, insistirao je da na plakatu i programu za njegovu komičnu operu „Tiha žena“ u sred predratnog Drezdena stoji ime libretiste, njegovog prijatelja Jevrejina Štefana Cvajga. Nema lepote bez hrabrosti.

U istoj toj borbi za trijumf lepote nad banalnošću, Beogradska filharmonija pod palicom šefa-dirigenta za sezonu 2017/18. Gabrijela Felca besprekorno je izvela raskošni muzički narativ Alpske simfonije vodeći publiku uzbrdo od pastoralnih pejsaža, pašnjaka i proplanaka, potom kroz mračnu šumu i naposletku uz surove stenovite litice sve do samog planinskog vrha. Lepota prirode i lepota zvuka preplitale su se sa iskrenošću muzičara koji su, i sami gladni lepote, gudalima, perkusijama i piscima popravljali svet za sve nas. Da li je svet bio lepši kad smo izašli iz dvorane? Ili smo bili lepši mi? Odgovor se krije u melanholiji elegije na samom kraju kompozicije, po osvajanju vrha planine. Jesam li srećan što sam na vrhu? Ne. Bio sam srećan dok sam išao ka gore. Samo treba ići na gore. Put je cilj. Znao je to i Štraus koji je nedugo po završetku rata legao i umro.

Iz drugog ugla 13/06/16 Pretplatnik Kristina Ugrin

Ostavite komentar

Komentarišite prvi!


wpDiscuz