11/12/15 Fenomenolog

Rokoko rokanje u metu – srce & glavu

Suzana Zlatanović – Loona Loo radi autorske projekte na radiju i televiziji. Vlasnica je svog YouTube kanala Talija. Trenutno je “U potrazi za dobrotom”.

11/12/15 Fenomenolog

Rokoko rokanje u metu – srce & glavu

Bejah gošća Beogradske filharmonije drugi put ove sezone, Kosmos me je počastio, ovog puta beše to koncert iz ciklusa Za početnike. Taman po mojoj meri jer da, ja jesam “o la la” početnica.
 
Prethodni put, slušala sam Malera i bila u neverovatnoj & neprepričljivoj frci jer šta bih, kao sasvim obična amaterka & slušalac & smrtnica, uopšte umela i mogla da napišem o izvođenju vanserijskog dela? Ima jedan francuski naslov, omiljen mi “guilty pleasure” film za nedelju popodne – “Bog je tako veliki, a ja tako mala” – e, tako i sama podjednako bejah – “tako mala, a Maler tako veliki”. Tu mi je pomogla Alma Maler, žena mu i komplikacija, moja velika životna inspiracija.
 
Ovaj put je bilo sve mnogo jednostavnije. Najpre, prvo delo ponuđeno na uživanje – Bruhov  “Kol Nidrei” je zicer od koga se tanano izranjavljeno žensko biće jednostavno topi. Razoružava već posle prvih nota. Posebno posle paklene nedelje u kojoj sam sama sebi kupovala bukete ruža kao nagradu za sve za šta sam uspela da obavim i preživim. “Kol Nidrei” tera na patetične i romantične haštegove tipa #doćićeopetproleće.
 
Ovaj put sam zaista sa velikom sigurnošću zakoračila na balkon Kolarca, sela sam ispravljenih leđa, spremna za zvezdu večeri – Čajkovskog i Simfoniju broj 5. Sa njim sam na ti, kao i svaka neuspešna balerina. Bivala sam sve sigurnija da ovaj tekst mogu da napišem iz keca, sa lakoćom i bez prevelike treme.
 
I zaista, na scenu je stupio dirigent Hajnrih Šif i mašinerija za otopljavanje duše je počela da deluje na moj mehanizam, a onda se začulo coktanje. Madam u ruskoj folklornoj šarenoj marami sa čvrsto stisnutom tašnom koju je stezala grčevito na krilu je coknula.
 
Jednom, pauza, drugi put, ubrzo, treći put.
 
Postoji li neka zakonitost između njenih coktanja?
 
Šta joj je to toliko zasmetalo?
 
Posle nekoliko sekundi, onih što zaustavljaju vreme – shvatila sam da ona cokće uvek kada se neko nakašlje.
 
Ovo je vreme u godini kada se dosta kašlje. I zaista, ona bi želela da se potpuno udubi, ali onda kao za inat neko bi se nakašljao, diskretno. Kašalj kao da je bio zarazan. Pojavio bi se s jedne strane sale, a onda brzinom preleteo na drugu. Da se razumemo možda se troje ljudi nakašljalo, ali to je nju do te mere dekoncentrisalo da sam počela da mislim o njoj.
 
Kako izgleda njena soba, da li bi se ikad izmasirala (najverovatniji odgovor – nikad), da li ju je neko i koliko povredio dok je bila mala, da li je više volela Toma Kruza ili Patrika Svejzija? Pomislila sam da će ovo prerasti u sagu o Ženi koja je mrzela ljude jer su slabi i kašlju. No, već na početku “Rokoko varijacija” Čajkovskog kad je solista Stiven Iserlis dohvatio svoje čelo – potpuno se smirila, a i ljudi su se iskašljali za vreme velikog aplauza posle nadahnutog izvođenja Bruhovog remek dela  – kratkog & efektnog. A onda je Stiven dohvatio svoj instrument i što bi mladi u filmu “Klip” rekli – izdominirao. Svirao je toliko moderno, na ivici falša i na ivici razuma. Na momente sam potpuno zaboravljala da on svira “rokoko” i Čajkovskog – zvučalo je kako nikad do sada nisam mogla ni da zamislim da taj instrument može da zvuči. Čist rokenrol u jagodicama prstiju. Da bi čovek tako svirao, zasigurno je život posvetio samo toj pasiji. Na kraju, ne samo da se on poklonio, nego se i instrument naklonio oduševljenoj publici. Tako zvuči Stradivarijus – rekla mi je prijateljica koja se do daske razume u tu stvar. Eto, 11. decembra 2015., prvi put u svojoj 45. godini čula sam kako violončelo kida. Prolazeći pored garderobe tražeći neki kadar za Instagram, imala sam tu čast i zadovoljstvo da malo prisluškujem kratki dijalog između Hajnriha /dirigenta/ i Stivena /soliste/ – bio je to britki humor, odmah su me podsetili na jedan od mojih omiljenih tandema u istoriji ove naše civilizacije – na Rozenkranca i Gildensterna. Rečenice koje su razmenili bile su opako sarkastične, pune crnog humora i veoma duhovite. Briljantni meč kratkim rečenicama koje pogađaju pravo “u sridu”.
 
Simfonija broj 5 je protekla u naboljem redu. Pomislila sam kako bi pojedini delovi mogli da budu fantastična muzička podloga za najbolje delove trka u karijeri Valentina Rosija. On vozi motor i najbolji je na svetu – on je doktor za dvotočkaše. Pojedine njegove duele sa takmacima mogla bi vrlo dobro ilustrovati ova simfonija Čajkovskog. Primetila sam da duvački instrumenti zvuče famozno i to sam vrlo stidljivo prenela mojoj prijateljici ekspertu za pitanja Filharmonije. Složila se. Volim da mislim da je bila pomalo ponosna na moje zapažanje.
 
U bifeu sam upoznala jednu prelepu Tamaru – “Radiant Light BG filharmonije”, ona mi je otkrila da se na sceni čuje kašalj, ali da im ne smeta. No, to ne znači da ako ste baš bolesni treba da idete na koncerte ili u pozorište. Lepo ozdravite, pa se vidimo uskoro. Bioskop ovom prilikom ne spominjem jer od kada su uveli tortilje, uživanje u filmu u udarnim terminima je apsolutno nemoguća misija.

Iz drugog ugla 11/12/15 Muzikolog Asja Radonjić

Ostavite komentar

Komentarišite prvi!


wpDiscuz