11/12/15 Muzikolog

Insajder u publici

Asja Radonjić je urednik programa Beogradske filharmonije od 2007. godine. Deo je dvojca koji kreira jelovnik svakog koncerta.

11/12/15 Muzikolog

Insajder u publici

Posao urednika programa Beogradske filharmonije predstavlja jednu vrstu permanentnog balansiranja. S jedne strane, to je veoma glamurozna pozicija: respektabilan ste deo dvojca koji odgovara za svako delo koje muzičari odsviraju i svaki koncert koji će publika da sluša. Sa druge, na koncertu niste ni jedni ni drugi – sedite u publici, a niste publika, učestvujete u interpretaciji kao da i sami svirate, a niste na sceni… Istovremeno, strepite i nadate se da će obe strane da uživaju. Umetnik koga ste vi izabrali i iz belog sveta doveli u Srbiju, nalazi se pred beogradskom publikom – zahvaljujući vašem trudu. Ako je umetnik vrhunski, onda je to Vaša pobeda.  Ako ste rizikovali, onda je to vaša odgovornost. Koncertni program koji ste napisali, sa manjim ili većim interesovanjem čitaju svi posetioci koncerta… A vi razmišljate da li ste napravili neku (uglavnom slovnu) grešku, za koju mislite da sada svi uviđaju i komentarišu… Pri tom, znate da, ako nekakav propust i postoji, to uglavnom primetite samo vi, koji ste sami sebi najstroži kritičar. I tako, iz nedelje u nedelju, kao nekakav insajder, sedite među svim tim ljudima, u publici. Na svoj način deo ste orkestra, značajna karika u lancu koja vodi od ideje do realizacije, a opet objektivno niste na sceni. Svesni ste svih problema i peripetija koje su prethodile izlasku muzičara i dirigenta na binu. Uglavnom unapred znate šta možete da očekujete od soliste i dirigenta. Znate i kakva su dela koja ćete slušati, kao i način na koji ih orkestar svira… A ipak, gotovo uvek se desi nešto novo, lepo, neočekivano… E upravo ti trenuci su ono najlepše što čini ovaj posao, a ujedno i glavni razlog zbog kojeg ga sa tolikom ljubavlju i nesmanjenim entuzijazmom radim već devet godina.
 
I ove večeri, kao i svake sedmice, sedam na svoje mesto. Počinje još jedan od koncerata… Večeras ne brinem previše. Dirigent, Hajnrih Šif, nekadašnji je legendarni violončelista, a danas uspešan dirigent. Solista je čuveni violončelista Stiven Iserlis. Svetska A klasa. Prisećam se koliko smo radili da bismo ga doveli u Beograd. Nadam se, i podsvesno osećam, da će vredeti.
 
Oboa daje kamerton, znak muzičarima koji će se prema njemu naštimovati. Znak publici da se umiri. Znak meni da se fokusiram. Počinje. Još jednom brzinski bacam pogled na program. Već se po inerciji presečem, u paničnom strahu da slučajno nema nekakve greške. Nema ništa. Super. Izlazak dirigenta i soliste na scenu se pomalo otegao. Publika počinje da se vrpolji, u iščekivanju… Ja, kao insajder, znam da se dirigent sporije kreće, da mu je potrebno više vremena, i spokojno čekam da se pojavi na bini. U pauzi koncerta saznajem da je izlazak potrajao duže od očekivanog, između ostalog, i usled kraće rasprave između dirigenta i soliste (inače dugogodišnjih prijatelja i saradnika), oko Iserlisove frizure… Konačno izlaze.
 
Stiven Iserlis otvara koncert. Svira Bruhov Kol Nidrej, jednu od mnogih poslastica za sve čeliste, ali i brojne ljubitelje ovog instrumenta. Razmišljam kako je muzička literatura bila izdašna prema ovom instrumentu. Iserlis počinje da plete po svom oldtajmeru – Stradivarijevom violončelu iz 1726. godine. Zvuk je neverovatan. Svira božanstveno, a publika diše u ritmu njegovih fraza. Posle meditativnog Bruha, kreće pravi hit za muzičke početnike, kojima smo ovaj program i namenili: Rokoko varijacije Čajkovskog. Iserlis svira nestvarno dobro… On je jedan od onih umetnika koji vas natera da prestanete da dišete kada svira piano, kako ne biste propustili ni jedan jedini ton. Ne mogu da se odlučim da li mi se više dopadaju kontemplativni ili virtuozni segmenti, koje podjednako dobro svira. I on i muzičari se nalaze u nekoj vrsti muzičkog transa. U jednom trenutku kreće dijalog između soliste i orkestra. Kao u crtanom filmu Tom i Džeri, Iserlis počinje da ubrzava tempo, skraćuje i produžava fraze, i u potpunosti pušta da ga muzika nosi. Čovek nije ni u kakvom stresu. On se jednostavno zabavlja, a upravo ta radost življenja i lakoća sa kojom izvodi neke đavolski teške stvari, čine ga toliko velikim. Počinje da se utrkuje sa muzičarima, i u par navrata uspeva i da im pobegne… Ili, pak, oni ne uspevaju da ga stignu… Nije ni važno, jer opet sve dolazi na svoje mesto. Kada na sceni imate ovakvog solistu, onda uživate, spokojni u uverenju da su apsolutno svi srećni. I dirigent, i muzičari, i publika. I vi. Srećni i ponosni. Nakon dva odsvirana dela, publika izmamljuje i bis. Posmatram kako ga naši čelisti gledaju sa divljenjem. Savršen kraj savršenog prvog dela koncerta.
 
Počinje simfonija. Čajkovski  5. Hit hitova. Jedna od najlepših. Kome se ona ne sviđa, taj definitivno ne voli klasičnu muziku. Čini mi se da znam svaki takt, svaku frazu. Pitam se šta može da me iznenadi u ovom izvođenju? Iserlis u poslednjem momentu utrčava u salu, kako bi slušao drugi deo koncerta. Mislim da su ga naši čelisti ugledali. U to postajem sigurna kada čujem kako angažovano kidaju prvi stav. Ali i ono nadalje. Sve protiče u najboljem redu. Energija je na zavidnom nivou. Muzičari su sigurni u sebe i u ono što sviraju. Zvuče onako kako treba da zvuče, čuje se onaj prepoznatljivi zvuk koji ih čini tako posebnim i drugačijim u odnosu na sve druge. Osećam da svi uživaju – i oni na sceni i oni u publici… I ja. Prvi stav prolazi neverovatno brzo, sve nekako teče, i zaboravljam na vreme. Ognjen, naš prvi klarinetista, jedna od najjačih karika ovog orkestra, uvek impresionira svojim solima. Da je najbolji među najboljima, pokazuje i ovog puta. Srećni smo što ga imamo. Neša (prvi fagot) takođe je standardno odličan i uvek pouzdan, sa prepoznatljivim načinom sviranja koji se meni dopada. Na visini zadatka bio je i naš novi hornista. Unapred saosećam s njim, jer znam da ga čeka veliki solo na početku drugog stava.
 
I kreće. Nikola Ćirić. Klinac iz Niša. Početnik u ciklusu Za početnike. Gušter. Kako i sam kaže, gotovo sve što svira, svira prvi put. Kao na iglama sam, ali osećam da će uspeti. Horne, ti pustinjski cvetovi među instrumentima, hronično deficitarni, uvek su bili kritična tačka orkestra. U iščekivanju, nakratko se prisećam misli čuvenog muzikološkog gurua, Dragutina Gostuškog: horna je jedini instrument koji ume da pogreši i bez krivice svirača… Uhh, valjda neće da ga izda. Počinje čuveni solo. Koncentracija je iznad maksimuma. Svira divno, meko i muzikalno. Malko žuri da završi frazu, valjda da to vatreno krštenje što pre prođe. Divno. Sa mog mesta vidim samo njegovo čelo, ali znam da je zadovoljan. Morao bi da bude.
 
Dalji tok simfonije protiče u kompletnom uživanju, opet vidljivom i na sceni i u publici. Svi su poneseni ovom vanvremenskom i potpuno savršenom muzikom. I dolazi finale. Kulminacija drame. Svi muzički i dramaturški sukobi su razrešeni, i nastupa, kako program kaže, apoteoza pobede čoveka nad sudbinom. Na sceni je totalno ludilo. Svi su u elementu, sviraju, kidaju, cepaju… Kreće završna koda. U glavi mi odzvanja rečenica koju sam pre nekoliko godina čula od kolega trombonista: Nema dobrog kraja bez trombona. Tako je bilo i ovog puta, na ovom kraju. Tromboni, pojačani tubom, ali i svi ostali limenjaci, drvenjaci, gudači, timpani, gruvali su u svom elementu. Publika je oduševljena. Aplaudiraju i iznova zovu dirigenta i muzičare da im se još jednom zahvale na ovoj nezaboravnoj večeri. Gledam izraze lica ljudi u sali: baterija – puna. Naš cilj – ispunjen. Savršen kraj jedne savršene nedelje.
 
Odlazeći sa koncerta, još jednom razmišljam koliko je ljudi na ovom svetu koji mogu da se pohvale da zaista iskreno vole posao koji rade? I da rezultat svega što urade mogu da dožive i u realnom vremenu, i to na ovako veličanstven način? Zaključujem da ih je veoma malo… A još kada se dogodi ovakav koncert nakon kojeg čitavu radnu nedelju, punu organizacionih začkoljica koje su i meni i mojim kolegama iz produkcije, podizale pritisak do maksimuma, uspevam da u potpunosti potisnem. Da, zbog ovakvih večeri definitivno radim ovaj posao. I moja baterija ponovo je na 100%, u iščekivanju nove koncertne nedelje.

Iz drugog ugla 11/12/15 Fenomenolog Suzana Zlatanović

Ostavite komentar

Komentarišite prvi!


wpDiscuz