14/03/16 Muzikolog

Prošlost kao inspiracija

Stefan Savić, muzikolog, pasionirani je kolekcionar nosača zvuka i paritura Bruknerovih i Malerovih simfonija, kao i muzičko – dramskih dela Vagnera i Štrausa.

14/03/16 Muzikolog

Prošlost kao inspiracija

Prošlost je bila i ostala nepresušan izvor umetničke inspiracije, ’večita tema’ koja se iznova obrađuje i osvetljava iz različitih uglova, o čemu na izvanredan način svedoče dela koja smo imali priliku da slušamo na koncertu Beogradske filharmonije 11.03.2016. godine, u okviru ciklusa Za znalce. Orkestrom je dirigovao maestro Hauard Grifits, dok je uloga soliste poverena violinisti Vadimu Gluzmanu.
 
Prva se na programu našla kompozija pod nazivom Betafaza (Beethaphase) mlade srpske autorke Jelene Dabić. Zamišljeno kao omaž Ludvigu van Betovenu, ovo delo predstavlja postmodernističko viđenje prošlosti koje se može uporediti sa svojevrsnim ’muzičkim rečnikom’ u kome su, nalik abecednom redosledu reči, smešteni muzički termini lišeni svojih stilskih i istorijskih koordinata. Autorka je iz tog ’muzičkog rečnika’ poput ’zvučnog podatka’ izvukla početni motiv iz Betovenove Devete simfonije koji simbolizuje rađanje muzike iz tišine. Međutim, taj ’zvučni podatak’ uzet je samo kao otisna tačka u osvajanju zvučnog prostora, u kome su se na dramsku snagu Betovenovog simfonizma slobodno naslojavali kompoziciono-tehnički elementi autora ekspresionizma: specijalni instrumentacioni efekti Stravinskog (glisando flažoleti na gudačkim instrumentima) i njegove ostinatne plohe sa izmeštenim ritmičkim akcentima, Bartokovski folklorno obojene melodijske linije i Bergova tembrovski izdiferencirana orkestracija. Sve to uticalo je da ova muzika poprimi izuzetan naboj koji se manifestovao kroz nezadrživo napredovanje ka vrhuncu sa solom timpana, a što je moglo da nas podseti i na napete filmske akcione scene slično onima u najnovijoj epizodi Star Wars franšize. Nesputanim ’rečničkim’ kombinovanjem različitih stilskih i žanrovskih ’zvučnih podataka’ ova kompozicija nam je na interesantan način predočila postmodernističko obraćanje bližoj ili daljoj muzičkoj prošlosti.
 
Usledio je violinski koncert Johanesa Bramsa, delo koje nam poput onog prethodnog, otkriva viđenje prošlosti, u ovom slučaju romantičarsko, oličene u Betovenovom stvaralaštvu. Kakvo su strahopoštovanje kompozitori romantizma gajili prema Betovenu možemo na najbolji način videti u rečima samoga Bramsa upućene jednom dirigentu: „Nikada neću komponovati simfoniju! Ti ne možeš zamisliti kako se mi [kompozitori] osećamo dok nam je za petam takav div [Betoven].“ Slično mišljenje je vladalo kod ostalih romantičara i po pitanju drugih žanrova instrumentalne muzike, doduše ne tako izrazito kao u pogledu simfonije. Betoven je bio uzor koji se nije mogao imitirati ili prevazići, već samo slediti, ali drugačijim ’romantičarskim’ putevima, kroz nadograđivanje formi i njihovo obogaćivanje novim sadržajima. Odličan primer toga upravo je Bramsov violinski koncert, koji je po mnogo čemu sličan, ali i različit od Betovenovog violinskog koncerta. Osim najočiglednijih analogija između ova dva koncerta (isti tonalitet D-dur, istovetni počeci, težište ciklusa na opsežnom prvom stavu), oni nalikuju i po svojoj koncepciji simfoniziranog koncerta, u kome uloge soliste i orkestra postaju ravnopravne, a njegove dimenzije i složenost forme bivaju bliske simfonijskim. Ono što ih razlikuje jeste naglašenost lirske sfere kod Bramsa spram tipično Betovenovog dramsko-lirskog tematskog dualizma. U intepretaciji maestra Grifitsa lirska sfera koncerta je bila možda čak i prenaglašena, što je stvorilo utisak izvesne jednoličnosti u prvom stavu, čemu su doprineli i pomalo svetao zvuk gudačkog korpusa, bez odgovarajuće dubine i punoće, kao i nedovoljno istaknuti i tihi sastav duvačkih instrumenata. Time nisu dovoljno došli do izražaja pojedina dramska mesta u partituri koja daju dinamiku simfoniziranom tipu koncerta. Maestro kao da je težio virtouznom koncertu u kome je orkestar više podređen solisti, što apsolutno ima i svojih prednosti, jer je beogradskoj publici omogućilo da u punom sjaju čuje Vadima Gluzmana koji je veoma zahtevnu solističku deonicu izneo tehnički besprekorno, izrazito muzikalno i sa kultivisanim zvukom. U Bramsovim kompozicionim rešenjima, tipu i karakteru koncerta, kao i interpretativnim odlukama dirigenta, zvuku orkestra i soliste, mogao se uočiti živ dijalog jednog romantičara sa njegovom neposrednom prošlošću.
 
Ukoliko se moglo diskutovati o interpretaciji maestra Grifitsa i orkestra u prethodnoj kompoziciji, nema sumnje ni na trenutak da smo prisustvovali izvanrednom izvođenju poslednjeg dela na programu te večeri – Betovenove Osme simfonije. Svojim nadahnutim i poletnim muziciranjem orkestar i dirigent su nam predstavili interpretativno svežeg i modernog Betovena, sa brižljivo doteranom artikulacijom i agogikom, kamernom preciznošću svih orkestarskih deonica i njihovom transparentnom fakturnom dispozicijom – potpuno u skladu sa istorijskom praksom izvođenja dela kompozitora Bečkog klasicizma. To je sve doprinelo da se još više istakne Betovenov odnos prema prošlosti u ovoj simfoniji, najuočljiviji u povratku menueta na mesto trećeg stava čime je evociran galantni stil prethodnog 18. veka kroz jezik visokog klasicizma. Time je te večeri u potpunosti zaokružena priča o tri različita umetnička viđenja jedne iste teme – prošlosti – koju su nam kroz muziku ispričali dirigent, solista i orkestar Beogradske filharmonije.

Iz drugog ugla 14/03/16 Fenomenolog Igor Karanov

Ostavite komentar

Komentarišite prvi!


wpDiscuz