14/03/16 Fenomenolog

Ljubi te Betoven

Igor Karanov je autor četiri knjige, bivši urednik nekoliko tiražnih časopisa i magazina, novinar, ratni veteran, majstor aikidoa i ljubitelj gitare, čovek koji oduvek piše da bi živeo.

14/03/16 Fenomenolog

Ljubi te Betoven

Kad se probudi, boginja Šiva započinje razuzdani ples koji ruši svet da bi na njegovim ruševinama iznikao novi, bolji. Slično je sa Betovenovim simfonijama. Upravo sam od Borisa Brezovca iz Beogradske filharmonije, majstora viole, kuhinje i još mnogočega drugog, čuo mit o tome da je Betoven svoju Devetu simfoniju pisao kao saundtrek za apokalipsu, što se lepo vidi u Kjubrikovom filmu “Paklena pomorandža”, ali je onda, iz komercijalnih razloga, tekst za hor u ovoj simfoniji napisan kao “Oda radosti”, da se bolje proda. I, da bi apsurd bio još veći, ovo remek delo kraja sveta postalo je himna rađanja ujedinjene Evrope. Na prvi pogled ovo izgleda kao neukusna šala, ironija, koketerija sa besmislom, destrukcija ideje. A u stvari je Šivin ples. Zar nije i Peta simfonija Šivin tango sa đavolom?
 
Ali nije Šiva jedina Betovenova balerina. Gledao sam te dok smo slušali tu bezobrazno drugačiju Osmu simfoniju, nedorečenu kao slučajni dodir ispod stola, drsku kao širenje nozdrva, neuhvatljivu kao ždrebica u galopu čije je sapi zaposela ista ona salsa koja živi u tvojim nemirnim bokovima. Tamo, u sali Kolarca, na “Koncertu za znalce”, Betoven nije trošio vreme na dramatiku koja mu je inače tako draga. Rešio je da pleše. A ti si se držala za sedište: nije red igrati na koncertu Filharmonije. Čvrsto si se držala, prsti su ti pobeleli. Osetljiva si na takt, na ritmičke kretnje, a podivljalo gudalo ti je ritmički mrsilo misli. Nemajući gde, takt se iz tvojih kukova penjao gore. Prema usnama koje si grizla. Usnama koje su se punile ukusom. Bio je to ukus onog trenutka pre i posle kog ništa nije važno.
 
Nisam bio siguran da li se to ja poigravam s tobom, Betoven sa mnom ili Betoven s tobom. Osećao sam tačan ukus tvojih usana, ali nisam znao da li ljubiš mene ili njega. Trebalo mu je na vreme zabraniti da komponuje veselu muziku pred čijim se naletima libido pretvara u pešadijski puk u punom jurišu na zidine koje više uopšte nisu neosvojive. Čekaj, imaš li ti to Šivino lice, ili ona tvoje? Moram da te dodirnem jer sam umesto završnog takta čuo tvoj ubrzani dah.
 
Aplauz me je prekrio kao topli letnji pljusak.
 
Trebalo je ponovo izgraditi svet.

Iz drugog ugla 14/03/16 Muzikolog Stefan Savić

Ostavite komentar

Komentarišite prvi!


wpDiscuz