02/11/15 Fenomenolog

Muzika u mrežastim čarapama

Igor Karanov je autor četiri knjige, bivši urednik nekoliko tiražnih časopisa i magazina, novinar, ratni veteran, majstor aikidoa i ljubitelj gitare, čovek koji oduvek piše da bi živeo.

02/11/15 Fenomenolog

Muzika u mrežastim čarapama

Muzika je značka koja se nosi na unutrašnjoj strani revera i pokazuje kao znak raspoznavanja među zaverenicima čija je mimikrija u spoljnom svetu toliko dobra da ih je van koncertne dvorane nemoguće po bilo čemu povezati. To se odlično vidi pred koncert Beogradske filharmonije na Kolarcu, gde uzbuđenu publiku pred staklenim vratima na Studentskom trgu čine ljudi koji izvan ovog prostora nemaju skoro ništa zajedničko u životu. Studenti koji natežu kraj s krajem i menadžeri u bankama. Stara gospoda sa patinom uspona i padova i novopečena elita. Ugledni lekari i pesnici uspešno prekvalifikovani u marketinške stručnjake. Bele kragne i kožne jakne. Zebre i lavovi. Doktori nauka i Zorannah. Neko bi rekao da je muzika most koji spaja ljude. Ali ovde bi se pre reklo da je ona zapravo tajna besmrtnosti duše koju zna samo krug posvećenih i oni je na svojoj mrtvoj straži čuvaju kao templari čovekovog duha.
 
U stvari, nema “kao”.
 
Oni to i jesu.
 
Kao čovek koji obožava da u cipelama legne na čistu posteljinu, ulazeći u dvoranu Kolarca pomislio sam kako ne bi bilo loše da za vreme filharmonijskog izvođenja gromoglasno odspavam. Ako su tema Koncerta za megalomane varijacije, ovo bi bila moja varijacija na Nikolsonovog Derila Van Horna iz Veštica iz Istvika. Naravno, baš kao i on, skočio bih iz stolice najfrenetičnije aplaudirajući probudivši se na kraju koncerta. Međutim, ovo nije bilo izvodljivo iz dva razloga. Prvi je to što se uzbuđenje spajanja genijalnosti Nikola Paganinija, Sergeja Rahmanjihova i svakog člana Beogradske filharmonije ponaosob ne može porediti ni sa jednim rolerkosterom ili bandžijem na ovoj planeti, pa je samim tim teško izvodljivo zaspati. Drugi je to što bi moj otvoreni rat protiv slepila većine i tiranije mediokritizma ovde zapao u ozbiljnu kontradikciju: sam dolazak na koncert klasične muzike već je pobuna protiv slepila većine, pa bi ovde incident predstavljao pobunu protiv pobune. Kontrarevoluciju. Zapravo, završetak koncerta, kraj Ravelovog Bolera za koji svaki put pomislim da me više ne može iznenaditi, okrenuo je moju strategiju u sasvim suprotnom smeru. Na primer, razlog što se Bolero još uvek ne naručuje u kafanama je samo taj što ne može da se peva, ali tačno ima onaj trenutak kad se razbije čaša o zid. Sledeći put kad vidim tamburaše ili trubače, razmisliću kako da uložim hiljadarku. Vredelo bi pokušati.
 
Emocija matematike ili besprekorno divljaštvo bili bi samo bledi pokušaji da se definiše muzička izvedba koja lagano, gotovo nehajno, bez ikakvih poteškoća objedinjuje dva univerzuma, kao što je to bio slučaj sa Koncertom za megalomane u petak, 30. oktobra na Kolarcu. Prvo Rapsodija na temu Paganinija Sergeja Rahmanjinova, potom Varijacije na temu Paganinija Vitolda Lutoslavskog, a onda, posle pauze, Hindemitove Simfonijske metamorfoze na teme Karla Marije fon Vebera. Iako ih dominantna površnost smatra rimejkovima, varijacije su zapravo savršena stvaralačka sloboda neopterećena autorstvom i potpisom. One su najbolji način da se vidi kako unutar jedne jedine melodije postoji čitav univerzum. I za kraj Univerzum lično, Ravelov Bolero. Koliko god ga smatrali hitom za bisove ili opštim mestom svakog koncerta, nekim čudom se pokazalo da je nemoguće da se ova kompozicija završi a da svemir ne prezupči. Svi skoče, neko nešto i uzvikne, a ja iz nekog razloga uvek imam suzu u očima i treba mi piće. Ne povezuju ga uzalud sa seksom.
 
Nakon koncerta sam svratio na piće u Informbiro, klub gde se muzičari Beogradske filharmonije opuštaju nakon nastupa. Dolazili su jedan po jedan, u jaknama i džemperima, pili pivo i ponašali se normalno.
 
A, ne.
 
Mene nećete zavarati.
 
Ja znam da niste samo ljudi.

Iz drugog ugla 02/11/15 Muzikolog Bojana Radovanović

Ostavite komentar

Komentarišite prvi!


wpDiscuz