02/11/15 Muzikolog

Muzičke teme bez kojih se (ne) može

Bojana Radovanović, muzikološkinja, uživa u koncertima i svirkama na kojima je istovremeno i slušalac/fan i muzikolog/posmatrač. Bavi se umetničkim i popularnim  muzičkim praksama.

02/11/15 Muzikolog

Muzičke teme bez kojih se (ne) može

Postoje melodije, određene muzičke fraze različitih trajanja, koje su zavodljive na jedan gotovo neobjašnjiv način. To su upravo one koje slušaocu uđu ’u uši’ i, hteo on to ili ne, tu i ostaju, bar na neko vreme. Čak je u neurologiji ustanovljen i termin za ovu pojavu – ušni ili moždani crv, ili, možda malo šaljivije, takve melodije nazivane su „kognitivno infektivnim muzičkim agentima“. Mi ćemo ih svakako prepoznati po tome što nam se satima, pa nekad i danima, vrzmaju po glavi, te ih osluškujemo i pevušimo a da to i ne primećujemo.
 
Ukoliko znamo da su na programu Beogradske filhamonije protekle nedelje dva puta (u okviru Male sezone i ciklusa Za megalomane) bila dela Rahmanjinova, Lutoslavskog, Hindemita i Ravela, a da je ta dela u celinu povezala ideja o formi varijacija na temu, neće nam biti potrebno mnogo vremena da shvatimo da su naši muzički crvići ove nedelje bili čuvena tema Paganinijevog Kapriča za solo violinu, zatim, intrigantne teme Veberovih kompozicija, i jedna od najpoznatijih melodija klasične muzike – tema Ravelovog Bolera. Imajući u vidu da svaka od ovih kompozicija ’pretenduje’ na određenu količinu slušaočevog pevušenja nakon slušanja, i sama sam se pitala koja će od ovih tema prevagnuti u mojim ušima kada u petak izađem sa koncerta. Svakako da zaslugu za uspešno napisano (i izvedeno) delo ne možemo pripisati samo jednom parametru kao što je to tema. U pitanju je čitav spektar faktora, od kompozitorskog umeća pa sve do ’hemije’ koju poseduje orkestar koji ova dela izvodi.
 
Rapsodija na temu Paganinija Sergeja Rahmanjinova jedno je od mojih najdražih ’poznatih’ dela, koje sam nebrojeno puta čula preko različitih nosača zvuka. Slušanje Rapsodije u koncertnom izdanju, pak, od mene svaki put zahteva svojevrsno prilagođavanje, možda čak i nelagodu jer sam izmeštena iz svojih idealnih uslova. Nakon što je muzika otpočela, a potom, negde oko pete varijacije deka iza mene poluglasno upitao baku do sebe o kom delu je reč i dobio odgovor, upustila sam se u zanimljivu interpretaciju Jablonskog, Lajovica i naših filharmoničara. Sa nestrpljenjem sam dočekala Varijacije Lutoslavskog na istu temu, prvobitno napisane za dva klavira, koje su se, kao po nekom sasvim logičnom sledu, nadovezale na prethodno delo. Energija iz prvog dela koncerta bljesnula je i u drugom; orkestar je nadahnuto doneo interpretaciju Simfonijskih metamorfoza Paula Hindemita. Hemija na sceni o kojoj sam maločas govorila ovde je igrala vrlo značajnu ulogu.
 
Negde sam pročitala podatak da se, prema nekim proračunima, Bolero izvodi negde u svetu na svakih petnaest minuta. Tačnost ove tvrdnje ne možemo da proverimo, no, svakako je reč o jednom od najizvođenijih dela klasičnog repertoara. Budući da je Ravel još za života bio iznenađen uspehom koji je Bolero postigao, zanimljivo je primetiti da je kompozitor imao nameru da napravi eksperiment, želeći da napiše „idealno narastajuću formu varijacija“ u kojoj je svako vidljivo variranje zabranjeno. U pitanju je, dakle, orkestarski krešendo, koji se ispostavio kao vrlo moćno i efektivno sredstvo izraza. Reakcije publike bile su očekivane i iskrene. Sa koncerta su svi izašli zadovoljni i nasmejani.
 
Na mene je najsnažniji utisak ostavilo izvođenje Hindemitovih Simfonijskih metamorfoza, a što se tiče muzičkih crvića, prevagnula je prva ljubav – vraćala sam se sa koncerta pevušeći 18. varijaciju Rapsodije.

Iz drugog ugla 02/11/15 Fenomenolog Igor Karanov

Ostavite komentar

Komentarišite prvi!


wpDiscuz