03/06/17 Iza bine

Muzičarima (ni)je lako

Dejan Kokir je genijalan pisac koji radi pod maskom domara u BGF. Diletant na gitari, biciklista koji je sipao ulje u kočnice da ne škripe, ratni veteran sa tri ispaljena metka, sve u svemu jednostavna i skromna ličnost.

03/06/17 Iza bine

Muzičarima (ni)je lako

Muzičarima Filharmonije i jeste i nije lako. Lako je u smislu da su odavno prevalili najteži deo, to jest, naučili su da sviraju, a zatim su prošli audiciju; sad su stalno zaposleni; primaju redovno platu, imaju zdravstveno, staž teče poput reke ka bajkovitom moru penzije; probe traju svega tri sata, sa pauzom, osim jednog dana u nedelji kada je proba dupla, i petka kada je prepodne generalna, a uveče koncert. Ponekad putuju, ide se na turneje, znači videli su sveta. Mnogi od njih imaju i sporedne muzičke aktivnosti, od honorarisanja u drugim orkestrima, preko sviranja u malim sastavima koje osnivaju iz čiste ljubavi, pa sve do tezgarenja po… (bolje da se ovde zaustavim).
 
O individualnom vežbanju sam već pisao; gostujući dirigenti, koji se menjaju svake nedelje, su ovakvi i onakvi, ali uglavnom podnošljivi, pristojni ljudi; kada se jedan od njih izabere za „šefa-dirigenta“ obično tokom svog u proseku petogodišnjeg mandata napreduje od početne faze obožavanja („ma čovek je car… baš je opušten… ma idi, sa ovim je pesma!“), preko izvesnog skepticizma („šta sad izmišlja, zašto premešta viole?“), sve do završne faze krajnje netrpeljivosti („ma daleko mu lepa kuća, samo da mu vidimo leđa!“). Posle svi oni, u naknadnim reminiscencijama, pri pivskim razgovorima u klubu, najčešće baš tokom one završne faze tekućeg šefa-dirigenta, doživljavaju neku vrstu rehabilitacije („a eto, onaj nesretnik uopšte nije bio loš, a mi ga skoro oterasmo…“) Inače, da napravim malu digresiju, „običan svet“ često iskazuje krajnje nerazumevanje za samu poziciju dirigenta: za njih je on neko ko mlati rukama na muziku koju drugi sviraju i koju su drugi komponovali; čemu, kog đavola, on uopšte služi?
 
Muzicarima je lako
 
A sad da se pozabavimo onim što je teško… naučiti svirati… verujem da su razlozi zbog kojih dete počinje da se uči sviranju nekog instrumenta različiti: često su već roditelji muzičari pa tu sve ide samo od sebe, ili nisu muzičari ali imaju onu građansku ambiciju , u kojoj je klasična muzika sa svim svojim ritualima simbol socijalnog prestiža; ili je dete samo iskazalo sklonost, talenat, želju, a roditelji dovoljno pameti i ljubavi da tu želju ozbiljno shvate… a onda, verujem da samo školovanje uopšte nije lako: muzičari nemaju uobičajeno detinjstvo. Zapravo o svim tim stvarima malo znam, i radije ću prozboriti o nečemu što se zasniva na ličnom iskustvu, ma koliko to delovalo neadekvatno; naime, iako sam oduvek bio zaljubljenik u muziku, nikad nisam pokušao nešto da sviram, sve dok, kao već matori konj, u svojoj 47. godini, delimično na nagovor mog kolege i prijatelja Naneta, nisam kupio najjeftiniju moguću akustičnu gitaru. Nane i ja zajedno smo išli da je kupimo, trebao mi je neko ko se „u te stvari razume“, što će reći da je Nane zapravo strašan gitarista, što neki od filharmonijskih muzičara već znaju. E sad, on me već molio da ne pišem o njegovom gitarskom umeću, ali neće se naljutiti… naši muzički ukusi se žestoko razilaze, ali Nane ume da odsvira sve, pa i ono što se meni sviđa, sa takvom veštinom i osećajem kakvi će meni zauvek ostati nedostupni. Jer, raskrinkaću sada jednu okamenjenu laž: rad i upornost nisu dovoljni; možda to ima veze sa tako kasnim započinjanjem i time da stari prsti nisu tako poslušni kao mladi, ali uprkos činjenici da već skoro sedam godina vežbam skoro svaki dan, i dalje, blago rečeno, nemam pojma; u međuvremenu sam kupio mnogo bolju gitaru i možda bih kao izvođač mogao da prođem uz neko jako, ali zaista jako pijano društvo pored arhetipske rustične logorske vatre, s tim da ekipa koja me sluša ima ukus identičan mom po pitanju izbora pesama, ali to je i dalje prilično jadno. Na stranu moje uživanje i u tako lošem sviranju, (jer i dalje ne odustajem, to jest, obožavam da sviram koristeći ono malo znanja i veštine koje sam stekao, i to mi je dovoljno), istina je da, uprkos permanentnim žuljevima na vrhovima prstiju moje leve šake (a Nane ih uopšte nema!), ja nikad neću biti gitarista! Uprkos ljubavi i trudu, jedino priznanje koje sam dobio stiglo je od komšije sprat ispod, koji mi je jedne večeri, dok sam nadahnuto svirao i urlao neku Dilanovu pesmu, došao na vrata i rekao kako ne želi više da trpi „moje muzičko divljanje…“ E, baš ti hvala, komšija…
 
Znači možete zamisliti koliki je to uspeh, naučiti svirati, a zatim i održavati to umeće, pa još proći stroge, traumatične audicije… video sam toliko njih, oznojenih, drhtavih, uplašenih devojaka i mladića koji pokušaju, i ne uspeju. Šta kasnije biva sa njima? Ne znam… od petnaestak kandidata, prođe jedan. Ljudi to zaboravljaju kada zavide muzičarima Filharmonije na njihovom radnom vremenu, i ne vide one smeđe pečate, nalik ogromnim mladežima, koje silan trud ostavlja na gracioznim vratovima i najlepših violinistkinja i violistkinja.

Ostavite komentar

3 Komentari on "Muzičarima (ni)je lako"


Guest
ana
1 godina 3 meseci od

ima li nastavak?

Admin
admin
1 godina 3 meseci od

Sve Dejanove tekstove možete da vidite na: http://blog.bgf.rs/category/iza-bine/. Srdačan pozdrav!

Guest
@dakishoz
1 godina 2 meseci od

Bravissimo Dejane! Samo tako nastavi i nadam se jednoga dana o izdavanju neke brošure, zbirke priča, ili zašto da ne, knjiga koja bi se zvala npr. o „Dugodovštine fiharmoničara i sa filharmoničarima“. Ove tekstove kao i ostale sa bloga, vrlo rado prebacim u Word (krišom i da drugi ne vide, ha), pa to na papir i onda u miru čitkucam i saživim se sa vašim iskustvima i životima u i oko BGF.

wpDiscuz