Fenomenolog

Marš treznih svatova

Igor Karanov je autor četiri knjige, bivši urednik nekoliko tiražnih časopisa i magazina, novinar, ratni veteran, majstor aikidoa i ljubitelj gitare, čovek koji oduvek piše da bi živeo.

Fenomenolog

Marš treznih svatova

„Da li i tebi Šostakovič iz mlađih dana liči na Lenona? Zabrinutog, doduše, ali pogledaj lice…“, pitao sam Jelenu iz Filharmonije, poznatu po tome što joj, svaki put kad dođem na koncert, u onom mramornom foajeu, još dok je i ne ugledam, smeh odzvanja gromkije od početka Betovenove Pete simfonije.

„Što zabrinutog?“.

„Ne, svi smo zabrinuti. Pravo pitanje je zašto Džon nije bio zabrinut. Skoro sam siguran da je to zbog Šostaka. Nije morao da traži istinu, pošto je Dmitrij već našao. On je mogao samo da se igra sa zvukom.“

Januar je napolju samo oćutao.

Zauzeli smo mesta među prvima, da ne propustimo ni uštimavanje. Šostakovičeva Četvrta simfonija, mladalački pretenciozna i slobodna u spajanju monumentalnosti klasike i kreativne nelogičnosti modernog doba, nije do sad izvedena u Istočnoj Evropi iako je nastala 1936. godine. Paralelno sa Drugim svetskim, kompozitor je vodio svoj mnogo duži, lični rat. To što se dešavalo između njega i Staljina prevazilazi scenarističke okvire najsumanutijih meksičkih serija. Josif Visarionovič Džugašvili verovatno bi na kraju priznao da je Dmitrijeva majka, da na sopstveno iznenađenje nije umro. Nije on samo brkovima ličio na Ničea, već i egomanijom. A i obojica su pucali na Boga.

Ako pak Staljin nije bio Šostakova majka, a po mnogočemu bi se reklo da jeste, jer ni istorijske Sedme ne bi bilo da je drug Koba nije izričito naručio, mora biti da je reditelj na kraju planirao da ih venča. I zaista, Četvrta je bila kao poslednji Dmitrijev mladalački greh. Brutalno ukinuta i namerno zaboravljena, da bi se sama svadba, oličena u spektakularno prihvaćenoj Petoj simfoniji, na radost obe familije, muzičke i političke, odigrala kako valja i dolikuje. Ipak, gledajući u binu, i Četvrta mi je ličila na svadbu. Svi su tu. Čak i harfe ima dve. Perkusionisti su izneli sve što imaju. Gudala je toliko da će samo desetak minuta kasnije oštrim pokretima nagore podići nebo za koji centimetar. Veliko venčanje, rekao bi narod. Samo su svatovi trezni. Ili su to SWAT-ovi. 110 ljudi na sceni čini jednu sasvim pristojnu četu, a nema dileme da se spremaju da razvale vrata i oduvaju nas. (SWAT – Special Weapons And Tactics).

Kad sam čitao knjigu „Kako napisati scenario“, u pamćenje su mi se posebno urezale dve rečenice o jednom od najvećih filmskih odmetnika prošlog veka: „Sem Pekinpo ne troši mnogo vremena upoznajući nas sa svojim likovima. On ih odmah ubacuje u akciju gde se oni dokazuju – ili ispadaju iz igre.“ E, to bi se moglo reći i za Šostakovičevu Četvrtu simfoniju. Mislim da se period između momenta kad je dirigent podigao ruke i onog kad su mi se od siline zvuka rašnirale pertle na cipelama merio sekundama. Ni da je Johan Sebastijan Bah sa svojim orguljama bio deo moćne sovjetske ratne mašinerije, ne verujem da bi uspeo da napiše ovako brutalan marš kom nije cilj da stigne već da gazi. Ili, kako bi to rekao legendarni sportski novinar Zvonko Mihajlovski: „Čudan način dodavanja, jako i nikome“.

Drugi stav kao da je pisan samom sebi, meditativan poput Lenonovoe pesme „Tomorrow never knows“. I upravo u toj pesmi je ključ za slušanje: „Turn off your mind, relax and float downstream“. Skerco je u nekim trenucima bio toliko eteričan da bi se nepažljivom uhu možda učinilo i da je muzika prestala. Finale, na momente divljačko kao i prvi stav, još jednom mi je potvrdilo da najbolji romani nemaju kraj. Umesto očekivanog kružnog udaraca iz okreta nogom u glavu, Šostak se samo okrenuo. I otišao.

Emocionalnu nestabilnost Četvrte simfonije, koja je tokom Drugog svetskog rata nestala, a onda se na osnovu pronađenih partitura ušunjala u dvorane prvo kao koncert za klavir u četiri ruke, a potom se, pomalo stidljivo, vratila u format grandioznog muzičkog dela, mnogi pripisuju istorijskim prilikama u kojima je nastajala. A kad su to pa istorijske prilike bile stabilne? Istorija se piše krvlju i, kao i sve drugo napisano crvenim slovima, čist je kič. Istina se, pomislio sam izlazeći iz sale, piše notama jer istinito može biti samo ono što je izmišljeno.

Iz drugog ugla 13/06/16 Pretplatnik Kristina Ugrin

Ostavite komentar

Komentarišite prvi!


wpDiscuz