03/01/17 Iza bine

Ma ko, bre, ovo plaća?

Dejan Kokir je genijalan pisac koji radi pod maskom domara u BGF. Diletant na gitari, biciklista koji je sipao ulje u kočnice da ne škripe, ratni veteran sa tri ispaljena metka, sve u svemu jednostavna i skromna ličnost.

03/01/17 Iza bine

Ma ko, bre, ovo plaća?

Svi znate za one pasaže kojima se se iz Čika Ljubine može doći do Knez Mihailove, (ili iz Knez Mihailove do Obilićevog venca, ili iz Kralja Milana u Resavsku) čijim korišćenjem ljudi često stiču utisak da su nešto prištedeli, ostvarili, uz slatki ukus izvesne fantomske nezakonitosti, nekakvu malu pobedu u večitoj životnoj borbi. Postoji jedan takav prolaz kojim se iz Vasine izlazi u Knez, odmah pored prolaza kojim se dolazi do zgrade Beogradske filharmonije, između Kinoteke i hotela Square 9. Naši mahom stariji sugrađani često pogreše, pa pokušavaju da izađu u Knez kroz Filharmoniju – svaki portir može vam ispričati po nekoliko anegdota na tu temu. Nekad je, dok zgrada Filharmonije još nije postojala, to verovatno i bilo moguće, a kada mu objasne da više nije, poneki se dedica setno zagleda u građevinu što mu se isprečila na putu kojim se pre četrdeset godina „baš zgodno moglo preseći do Knez Mijajlove“, umorno uzdahne, skine beretku i počeše sedu glavu, pa se zahvali i okrene, da proba ovim susednim prolazom, kako mu je ljubazno objašnjeno…
 
Ko placa Foto
 
A jednom je naišao nešto mlađi čovek, oko pedeset, sa agresivnim, neobrijanim izgledom prigradskog građevinskog preduzimača kome dobro ide, pa se ujutru više ne vozi podavalskim seljobusima nego seda u džip i telefonira dok vozi, veselo uz psovke tražeći od nekoga da mu „ono pogura, ajde, da se ne zajebavam sa papirologijom.“ On nije hteo do Kneza, nego je tražio sedište jedne političke stranke. Objasniše mu gde je to. „A šta je ovo?“- pitao je, klimnuvši glavom ka našoj zgradi. „To je Beogradska Filharmonija“- odgovorio mu je Miomir Tomić, naš radnik obezbeđenja, sa gotovo nesvesnim ponosom u glasu. Onaj čovek napravi gadljivu grimasu, kao da je upravo probao lošu rakiju, i skoro da pljunu. „Auuu… pa ko to plaća?“
 
„Pa, valjda država… Ministarstvo kulture“ – obavesti ga Miomir, malo zbunjen. „Auuu…“- zgrozio se čovek još jednom, i ovaj put stvarno pljunu. „Vidiš ti na šta se bacaju pare…“ gledao nas je saučesnički, kao da je uveren da moramo deliti njegovo mišljenje. A mi uopšte nismo bili sigurni kakvo je njegovo mišljenje, bolje reći, o čemu je, ali smo nekako slutili kakve negativne konotacije reč „filharmonija“ izaziva u njegovom umu, iako možda o njenom značenju uopšte nema preciznu predstavu. To je čest slučaj, kolega Nane i ja to najbolje znamo. Kada kupujemo nešto za firmu, u 50 posto slučajeva prodavac, dok ispunjava gotovinski račun i treba da napiše reč „filharmonija“, traži da reč ponovimo, a dešavalo se da moramo i da govorimo slovo po slovo. Jednom mi je devojka sasvim urbanog izgeda, nakon nekoliko bezuspešnih pokušaja da se sama izbori, jednostavno pružila račun i olovku… „napišite vi to sami, molim vas…“ Jedan je prodavac, kod koga smo kupili „zvono“ za vodokotlić, reč napisao bez problema i sa uvažavanjem promrljao „aa, Tasovac…“, a onda se, u šaljivom antiklimaksu nasmejao i rekao: „Ma koji ćete đavo vi ovom narodu?“
 
Ovaj tekst ni u kom slučaju nema nameru da bude kukumavčenje nad primitivizmom prostog puka, niti ne daj bože neka sociološko-kulturološka analiza što pokušava da generalizuje divnu unikatnost životnih fenomena. Smatram da je sve to jednostavno veoma zabavno, a suživot sasvim moguć, u šta se uverim kada na primer čujem kako jedna od spremačica daje trudnoj muzičarki savete po pitanju ishrane. Naše četri spremačice su divne žene i ja ih obožavam. O muzici koju svaki dan htele ne htele moraju da slušaju dok rade umeju da odvale opaske tipa „ma ne bih dala ni dve žute banke za njihovo drndanje“ ili „ne daj bože k’o da na sa’ranu idem, daj ti meni ‘armoniku, da srce zaigra“, ali se ponekad ušunjaju na balkončić ženske garderobe i odslušaju ceo koncert, i kada se vrate u svoju sobicu, među metle i džogere, kažu „baš je bilo lepo…“
 
Eto tako. U sledećem nastavku opisaću par zanimljivih anegdota iz takoreći suprotnog smera, to jest kako klasični muzičari doživljavaju neprosvetljenu masu i spoljnji svet generalno.

Ostavite komentar

2 Komentari on "Ma ko, bre, ovo plaća?"


Guest
Lidija
10 meseci 12 dani od

Sjajno 🙂

Guest
Lidija Kovač
10 meseci 11 dani od
Kod nas barem niko, ni oni „nišči“, ne ukidaju orkestre. A siromašna smo zemlja. Evo šta se dogadja u zemlji „najsrećnijih na svetu“, u Danskoj: NEW DANISH MINISTER AIMS TO ABOLISH RADIO ORCHESTRAS March 6, 2017 by norman lebrecht 18 comments. The Danish culture minister Mette Bock, 100 days in office, is proposing to disband the DR orchestras and choruses, sell the concert hall and redefine the state broadcaster as a pure media company. She said the musicians could be reallocated to the Royal Theatre. It would be, she added, a ‘beautiful sight.’ Denmark often comes top on the world’s… 
wpDiscuz