16/05/16 Muzikolog

Filharmoničari trče Betovenov krug

Stefan Savić, muzikolog, pasionirani je kolekcionar nosača zvuka i paritura Bruknerovih i Malerovih simfonija, kao i muzičko – dramskih dela Vagnera i Štrausa.

16/05/16 Muzikolog

Filharmoničari trče Betovenov krug

Za razliku od crno-humoristične trke maratonaca počasnim krugom iz kultnog Šijanovog filmskog ostvarenja, uređivački tim Beogradske filharmonije izrežirao nam je koncertantno-klavirski maraton koji se održao u petak 13. maja na sceni Kolarčeve zadužbine. Uloge „dugoprugaša“ dodeljene su pijanisti Alekseju Volodinu, dirigentu Danijelu Rajskinu i orkestru Beogradske filharmonije, koji su prema scenariju, prigodno nazvanom „Za megalomane“, istrčali razdaljinu koja se nije merila kilometražom već brojem taktova svih pet koncerata za klavir i orkestar Ludviga van Betovena. Protagonisti, Volodin i Rajskin, nisu slučajno odabrani s obzirom na to da su već jedanput učestvovali u istom poduhvatu, ali sa orkestrom Marinskog teatra, na koncertu održanom 2014. godine u Sankt Petersburgu. Sad je na red došla beogradska publika da pred njom repriziraju svoje uloge, uz podršku naših filharmoničara, u dupke punoj sali Kolarca.
 
Izvesti svih pet Betovenovih klavirskih koncerata za jedno veče zaista je pravi podvig, jer iziskuje od pijaniste da pokaže veliku fizičku i mentalnu snagu, energiju i izdržljivost, koncentraciju i memoriju, tehničku i muzičku spremnost. Zahtevi koji su postavljeni pred pijanistu, nisu ništa manji ni za dirigenta i orkestar, koji u Betovenovom tretmanu koncertantnog žanra postepeno izrastaju u ravnopravnog partnera solisti. Naši „maratonci“ te večeri, hrabro su se suočili sa izazovom i što je dalje odmicala „betovenovska trka“ sve ga uspešnije savlađivali. U prvom delu programa izvedeni su Koncerti za klavir i orkestar br. 2 i 1 (tim redosledom zbog hronologije nastanka), koji pripadaju Betovenovom ranom stvaralačkom periodu kada je komponovao pod uticajem Hajdna i Mocarta. U želji da se istakne veza Betovena sa njegovim prethodnicima, primetna u prva dva koncerta, dirigent i orkestar su pomalo obazrivo pristupili partituri, trudeći se da ne izađu iz okvira poželjnog, svedenijeg i transparentnijeg orkestarskog zvuka kojim se odlikuje klasičarski koncert. Takođe, odabir tempa bio je za nijansu sporiji, pre svega u prvim stavovima, što je sve skupa rezultiralo jednom, čini se, suzdržanijom intepretacijom kojoj su nedostajali poletnost, britkost i razigranost, karakteristični za prva dva koncerta. Solista je prikazao zavidno vladanje perlastom, mocartovskom tzv. „sitnom“ klavirskom tehnikom koju odlikuju brzi pasaži, delikatna i raznovrsna ornamentika, specifična lepota i lakoća tona uz pažljivo korišćenu pedalizaciju. Ipak, može se zaključiti da su stilska relacija Betovena prema pomenutim uzorima i postepeno formiranje njegove poetike u ovim koncertima, prikazali ambivalenciju u izvođenju soliste, dirigenta i orkestra koja se ogledala kroz savesnu, stilski veoma čistu, doteranu, ali pomalo sputanu interpretaciju. Međutim, kao što je Betoven izgrađivao sopstveni stil u narednim delima, tako je već u narednoj etapi našeg maratona, sa prvim razloženim molskim trozvukom Koncerta za klavir i orkestar br. 3, počeo da se „oslobađa“ zvuk pod prstima Volodina i filharmoničara, a muziciranje je postajalo ubedljivije i dinamičnije, uz Rajskinovo vođstvo, koji je brinuo da sve to ostane u izražajnim granicama klasicizma bez preterane agogike i sa jedinstvenom pulsacijom. U ovom delu programa izveden je i Koncert za klavir i orkestar br. 4, koji uz prethodni, pruža priliku solisti da prikaže svu raskoš betovenovskog klavirskog sloga, koga odlikuju „krupna“ tehnika sa moćnim akordima, oktavama i tremolima, ali i dalje uz prisustvo brzih pasaža, figuracija, stakato izvedenih triola u levoj ruci, kao i legato odsviranih kantabilnih melodija u desnoj ruci. Finalni deo programa ispunio je Koncert za klavir i orkestar br. 5, koga su naši „muzički“ maratonci, poput kakvog uzbudljivog foto-finiša trke, okončali pobedničkim „izvođačkim“ sprintom i time se popeli na pobedničko postolje namenjeno za one najhrabrije koji se usude na takav podvig kao što je izvođenje svih Betovenovih koncerata za klavir i orkestar na jednom koncertu. Kao i svaki poduhvat, i ovaj je imao svoje uspone i padove u vidu ne baš uvek intonativno tačnog i usaglašenog korpusa duvačkih instrumenata ili sitnih razmimoilaženja u tempu dirigenta i orkestra sa solistom, no sve je to zanemarljivo spram konačnog cilja. A šta je bio konačni cilj?
 
Prema mom mišljenju, konačni cilj i suština ovog maratona mnogo je značajnija od činjenice da je za jedno veče izvedeno svih pet Betovenovih klavirskih koncerata, što je svakako vredno velikog divljenja za ogroman trud i napor koji su uložili solista, dirigent i orkestar, i izvanredno izvođenje koje su nam priuštili. Mislim da je ovaj nastup Volodina, Rajskina i filharmoničara, pružio jedinstvenu priliku publici, ali i samim izvođačima, da sagledaju evoluciju žanra klavirskog koncerta u Betovenovom stvaralaštvu, koja se ogleda kroz tretman forme koncerta (npr. odnos orkestarske i solističke ekspozicije) i uspostavljanje simfonijskog tipa koncerta. Pred nama se isto tako otkrio bogat i šarolik značenjski svet klasicizma u kome se prožimaju drama i lirika, pastorala i transcedencija, patos i heroizam. Počev od zvukova procesije koja se približava u Prvom koncertu, preko onomatopeje proleća u Drugom, eha „bure i oluje“ (Sturm und Drang) u Trećem, Orfejeve pesme i furija podzemlja u Četvrtom, zaključno sa imperatorskim fanfarama Petog koncerta, filharmoničari su predvođeni Volodinom i Rajskinom istrčali „Betovenovski krug“ i za to bili zasluženo nagrađeni dugotrajnim ovacijama. Ovaj maraton ostaće dugo u pamćenju izvođača i publike, u tom sam siguran.

Iz drugog ugla 16/05/16 Filharmoničar Jelena Milašinović

Ostavite komentar

Komentarišite prvi!


wpDiscuz