16/05/16 Filharmoničar

Betoven, ti i ja

Jelena Milašinović, PR Beogradske filharmonije i nekadašnji pijanista. Najsrećnija kada isprati kamere sa koncerta petkom i ostane sama sa muzikom i Filharmonijom.

16/05/16 Filharmoničar

Betoven, ti i ja

Sreli smo se kad sam imala pet godina, zvanično počeli da se upoznajemo sa osam. Bila sam od one dece koja su obeležavale dirke flomasterom. Naučio si me svemu što znam za tridesetak godina života koje su upile tvoje dirke. Sa tobom sam prvi put pričala i saznavala šta je sloboda i čemu služe granice. Neretko sam te mrzela, pitajući se da li sam ti dovoljno dobra. Svađali smo se mnogo jer si ti bio taj koji me je vaspitavao.
 
Znaš da se za pijaniste u šali kaže da su vrlo iritantni ljudi. Sami sebi dovoljni, opsednuti svojim vladajućim instrumentom i neretko nadobudni. O njima čak nema ni mnogo viceva za razliku od ostalih instrumentalista koji su upućeni jedni na druge. Pijanisti ne idu na te žurke. “Pa, pobogu, mi znamo harmoniju i sa dve ruke proizvodimo zvuk celog orkestra. Najlepše note su napisane za nas, za lava među instrumentima, kao, to je slučajno?!” Rekli bi mlađani predstavnici sorte.
 
Otkako sam iskoračila iz crno-belog sveta i poročno se predala filharmonijskom životu, od onih sam koji čuvaju svoje zadovoljstvo za drugi deo koncerta – kada filharmoničari isprate gostujućeg solistu i, vođeni dirigentskom palicom, ostaju sami sa sobom. Tada počne da curi onaj pravi filharmonijski znoj. Leti Tijanina kosa ili se Mikina noga podiže od zemlje pod silom violine. Sale kao mačka vreba sa krova orkestra, Tamara svetli, Latko vaja čelo, Nemanja ga peva, duvači greju, tromboni pršte. Tektonski poremećaji koje proizvode svi filharmoničari uzrokovani njihovim unutrašnjim silama.
 
Ali ovog petka, tebe sam ponovo pronašla. Betoven lično nam je zakazao randevu. Kasnije ću to saznati. Nisam to očekivala. Kao da mi je, smeo i mudar kakav jeste, poslao anonimnu poruku da dođem na Kolarac, 13. maja, u 19h. Da mi poveže dve ljubavi, klavir i Filharmoniju, da mi spoji nekada i sada. Znao je da za tu misiju treba da imenuje Alekseja Volodina.
 
Svih pet Betovenovih klavirskih koncerata u istoj večeri je za svakog pijanistu, sadašnjeg ili nekadašnjeg, neslućena, raskalašna gozba od pet gangova, koja se, kao i svaki specijalni gušt, ne praktikuje često. Međutim, ja još uvek samo mislim kako li će filharmoničari izdržati. Treba svirati preko tri sata. I konje ubijaju, zar ne?
 
I vidim ih, stižu. Dolaze pijanisti radoznali, uzbuđeni, ili pak, namerno suzdržani. Željni zvezde večeri, Volodina. Tu su Deki, Branka, Jasna, Janko… Tu su i oni novi, kao što smo mi bili nekad. Silovito su zaposeli stepenice Kolarca, ne poznajem ih, ali znam da su to oni. Toliko mi je drago da ih vidim.
 
I počinje. Podiže se zavesa, durski prvi čin. Be-dur i C-dur. Pojavljuje se pod maskom Mocarta i Hajdna. Ali to je on, Betoven lično. Mlad i neuplašen talentom. Daje Rajskinu palicu. Pozajmljuje Volodinove prste, to shvatamo odmah. Kada je njih dvojicu povezao sa filharmoničarima, lakim korakom, dolazi do nas u publici. Dodiruje nas po ramenima, a onog prvog u redu lagano kucne po kolenu, pa krenu noge kao domine da se razigravaju u nizu. U drugom stavu, slušajući Volodina, počinjem da te osećam. Koliko si mi samo nedostajao. Boja tvog tona, gusta i bela kao mleko. I tad počinjem da razumem ono što već znam – Betoven će, sada tu pred nama, kroz demonstraciju izgradnje sopstvenog stila, spojiti orkestar i klavir u ono što se zove simfonijski koncert i sjediniti moje dve velike ljubavi.
 
Kao gong za početak drugog čina odzvonio je razloženi ce-mol trozvuk, i on skida masku! Sada ga svi jasno vide, slobodnog i raskošnog Betovena. Napetost raste kao i telesna temperature svakog tela na Kolarcu. A meni daje tebe na poklon, u Ge-duru, menjajući sve što je do tada u istoriji muzike bilo, poverivši baš tebi da započneš razgovor sa Filharmonijom. Svečano i intimno, u najljubavnijem šapatu klavira i orkestra, shvatam da je ovo zaista moje veče.
 
Nikad nisam videla toliko radosti na Kolarcu. Mnogo toga smo petkom proživljavali, umirali i rađali se, borili se i voleli, ali ne pamtim da smo doživeli toliko sati čiste sreće. Bez bojazni da će nešto iza ćoška da je poremeti. Sreća krunisana trećim činom i fanfarnim Es- durom, gustim i grandioznim. Sreća koja te naginje napred i izbacuje iz stolice. U kovitlacu Rajskinove energije sada već svi igraju. Miljana i Peđa u konstantnom naklonu svojih violina, Bobi na kontrabasu, Mika i Ksenija druguju, Marina flautom nastavlja korak Volodinove fraze. Svi filharmoničari vole svoga solistu i dirigentskog predvodnika. Betoven je to sve zamešao, rasuo se svuda i sada se više ne prikazuje lično.
 
Ali ja ga vidim, prekoputa, na drugoj strani palube balkona, u tačkastoj šaci osamdesetogodišnjeg gospodina, koja slobodno pleše pulsirajući u ritmu trećeg stava samog finala. To sam rekla samo tebi, veoma kasno te noći, kad smo ostali sami, pod srednjim pedalom.

Iz drugog ugla 16/05/16 Muzikolog Stefan Savić

Ostavite komentar

Komentarišite prvi!


wpDiscuz