06/02/17 Filharmoničar

Udruženi klan fagota

Nerazdvojni u jedinstvenom filharmonijskom iskustvu kada fagot postane zvezda orkestra, zajednički blog ispisuju Neša i Dule, fagotisti BGF.

06/02/17 Filharmoničar

Udruženi klan fagota

Bila je to nezaboravna nedelja. Dok su svi bili uzbuđeni zbog dolaska Gergijeva i orkestra Marinski, mi smo dočekali njega. Serđo Acolini, prvi fagot sveta! Dugogodišnja želja nam se ostvarila da upoznamo, radimo i sviramo sa našim brojem jedan. Potpuno je neverovatno kada se u ovim nekim godinama ostvari veliki san, da tokom jedne nedelje živimo svakodnevnicu našeg idola. Poznavali smo ga samo preko snimaka, a ispostavilo se da je sve neuporedivo bolje uživo.
 
Serđo Acolini je apsolutna reinkarnacija Vivaldija. Barok svira na potpuno nov način, baš italijanski do granice da pretera ali to nikada ne uradi. Kod njega sve zvuči drugačije, nešto poput Najdžela Kenedija na fagotu. On je potpuna avangarda, da sa takvom svirkom mi odemo i polažemo neku audiciju u Nemačkoj – nikad ne bi prošli. Ali on može sve, zato što sve radi na pravi način. On je Serđo Acolini. Jednostavan, detinjast, slobodan. Prosto je slobodan u svemu, kako u životu tako i u stvaranju muzike. Neposrednost njegovog karaktera je potpuno opipljiva u sviranju.
 
E sad zamislite još da dobijete priliku da svirate bis zajedno. Nas trojica. To je bila njegova ideja. Kada smo dobili note prvo je nešto pisao, pa smo počeli da probamo i sklapamo harmonije što mu je jako bitno. Da naštimujemo sve dobro. Bio je toliko oduševljen, skakao je okolo pun energije koju je prenosio na nas.
 
Nesa i Dule Foto 1
 
U ovim godinama je potpuno neverovatno da zapravo imate čas. Uopšte nije važno šta smo spremali, svirali smo II stav Vivaldijevog koncerta, ma samo tri minuta muzike! Ali to je prilika da nam takav jedan čovek drži čas, prenese svoje znanje i vrati u godine kada je to sve bilo jako važno i interesantno. I onda shvatiš da je ovo posao koji ne može da se nauči, već ga učiš ceo život. To je jedina poenta. Ako misliš da si sve naučio, nećeš napredovati, ići ćeš nazad.
 
Nije to bio osećaj samo u našem mikro-fagotskom-kosmosu. Ceo orkestar je imao utisak kao da smo svi otišli na neki master klas. Potpuno je neverovatan taj prenos energije, kao lanac na biciklu koji se stalno okreće iznova i iznova. Nema početka, nema kraja, stalno se dešava nešto novo, nešto više i pomera se dalje. Kada završiš, shvatiš da si sve vreme toliko bio prisutan, bez obzira da li si se polomio od sviranja ili si imao samo dva tona. Svakom muzičaru u orkestru je sve bilo jednako važno.
 
Ali da se razumemo – naravno da nam je bilo puno srce kada je fagot zvezda filharmonijske nedelje. To je za nas zaista poslastica jer je jako retko čuti fagot ispred orkestra. Ceo orekstar je bio oduševljen Acolinijem, pa još kada nam je Serđo objasnio kako se svira picikato – baš onako kako se ljubi žena! Odmah smo svi svirali kao jedan. Ali na kraju nam je uvek žao zbog jedne stvari – što publika ne vidi tu neverovatnu magiju radnog procesa. Uskraćena je za jedinstveni užitak koji mi imamo cele nedelje, već dobije samo finalni proizvod – koncert.
 
Nesa i Dule Foto 2
 
A sam koncert je bio istorijski momenat što se fagota tiče. Došla je cela ekipa sa svih strana, okupio se regionalni klan fagotista da čuje svog „vođu“. I kao što sam Serđo Acolini kaže, mi fagotisti moramo da se držimo zajedno! Još smo imali priliku da čujemo srpsku premijeru Acolinijevog aranžmana Hajdnovog koncerta koji je originalno pisan za orgulje. Naravno da smo bili ponosni što smo baš nas dvojica svirala bis sa njim. Znamo da su nam mnoge kolege zavidele u najboljem mogućem smislu i sigurno pomislile „eh, šta bi dali da smo na njihovom mestu!“ Ali Beogradska filharmonija nam je svima pružila priliku da izvučemo najbolje iz ovog iskustva.
 
I da znate još jednu stvar. Kada Serđo bude ponovo došao da svira sa nama, to će biti na instrumentu koji će specijalno za njega graditi čuveni Živan Šarčević iz Male Moštanice. Serđo Acolini će imati jedinstveni fagot izrađen tačno po njegovim željama, od bosanskog javora rebraša od koga je Stradivarijus pravio vilone. A čika Živan ga je izlakirao pre pedest godina i stavio na tavan. Uz tipični srpski doček, čorbu, pihtije, sarme, ljutu papričicu, nakon što su mnogo slušali jedan o drugom, Serđo i čika Živan su se konačno sreli. Dva plemenita čarobnjaka, do krajnosti posvećena svojoj strasti – dva majstora fagota! Toliko.

Iz drugog ugla 06/02/17 Fenomenolog Igor Karanov

Ostavite komentar

Komentarišite prvi!


wpDiscuz