25/04/16 Fenomenolog

Treći put

Ivan Tokin je autor romana “Najnormalniji čovek na svetu” i zbirke kratkih priča “Molekuli”. Radi kao kopirajter u advertajzing agenciji New Moment. Živi u Beogradu. Nada se najboljem.

25/04/16 Fenomenolog

Treći put

L. van Betoven: Prometej
Tek sam stigao, kratko je trajalo, možda pet minuta, tek sam stigao da budem srećan što sam ponovo u toj sali, među tim finim svetom, koji svira i sluša, i već se završilo. Aplaudirao sam, najviše svima što smo tu.
 
P. I. Čajkovski: Koncertna fantazija za klavir i orkestar
Tada sam već bio u potpunosti prisutan. Osim toga, na svom trećem koncertu klasične muzike u životu, prvi put sam počeo da se osećam kao deo svega toga.
 
Slušao sam. Gledao sam u neku tačku iznad orkestra, sve te ljude koji su svirali pustio sam u beskonačnost svog perifernog vida. Prepustio sam se zvukovima i talasanju orkestra. Gudala, glave, telo prosedog soliste na klaviru, sjaj gudača, mirna harfa u uglu, perkusionisti koji telom najavljuju dramu.
 
Sedeo sam na galeriji, u drugom redu, ni udobno ni neudobno, kako sam morao. A nije mi se tako sedelo. Voleo bih da sam mogao da se zavalim, da me nešto neživo nežno zagrli, da ostanu samo zvuk i slika. Ili to, ili da me nešto boli, da mi bude nezgodno na sve načine na koje je to moguće, da budem, na primer, razapet. Na nečemu metalnom, hladnom i prljavom, i da možda malo krvarim, da me boli i da se plašim. Da od bola i straha pobegnem u zvuk i sliku.
 
I pored nedostatka odgovarajućih uslova, u jednom trenutku sam osetio brigu. Ne baš sam centar brige, ali me je napala dovoljno jako da je spomenem.
 
R. Štraus: Život junaka
Pre Štrausa je bila pauza. Na pauzi sam prvo pušio, pa sam ugledao jednu lepu ženu treći put u životu, pa sam popio sok i vratio se na svoje mesto. Dok sam se vraćao, mislio sam o toj lepoj ženi. Skoro ništa ne znam o njoj, i to neznanje sam razgledao sa svih strana dok sam se peo uz stepenice. Kad sam seo, počeo sam da zamišljam. Dok se orkestar štimovao, zamišljao sam je kako hoda po nekoj svojoj kući, kako pije kafu i puši, blizu velikog prozora. Zamišljao sam je kako se gleda u ogledalu i pogađao sam šta voli da jede. Zaglavio sam se kod toga da li ume da kuva. Nisam to mogao da osetim. Onda su počeli da sviraju. Muzika je precizno legla na moje misli. Pustio sam da mi Štraus objasni ko je ona.
 
Upleo sam se u muziku i u nju, i ceo njen život se odvijao preda mnom. Slušao sam njeno detinjstvo, čuo sam bezbrižne tonove njenog odrastanja, i voleo sam ih. Video sam je malu, kako pažljivo gazi, i video sam ruke koje je čuvaju, iz beskraja. Slušao sam njenu dušu, od samog početka, nedirnutu, kako luta. Čuo sam je i kasnije, povremeno se javljala, čista. Gledao sam njen vrat i položaje u koje postavlja svoje telo, učio sam. Tražio sam je pogledom u publici, ali je nisam nalazio nigde, osim na sceni, i u vazduhu, u vibracijama koje su mi pričale. U dramatičnim trenucima me nigde nije bilo, plašio sam se da li će izdržati, pa kad vidim da jeste, i ja odahnem. Prelomne trenutke je preživljavala nehajno. Život joj je donosio sve što mu je padalo na pamet, a ona je davala sve od sebe da mu se nađe u preživljavanju.
 
Živela je tamo, kroz Štrausa, u meni. Ali ja sam je video treći put u životu, na pauzi svog trećeg koncerta klasične muzike u životu, iz čega nam je jasno da ja nemam pojma ni o čemu, osim ako baš imam.

Iz drugog ugla 25/04/16 Muzikolog Miloš Bralović

Ostavite komentar

Komentarišite prvi!


wpDiscuz