18/04/16 Pretplatnik

Terapija od predizbornog ludila

Nenad Vrzić – Vrza je roker, bluzer, basista, jedriličar, svetski putnik, kuvar, slikar amater, po obrazovanju inžinjer informatike. Hedonista po sopstvenom izboru.

18/04/16 Pretplatnik

Terapija od predizbornog ludila

Teško je posle prošlonedeljnog koncerta sezone, na kojem nam je isceđena i poslednja kap emocija, doći opet na Kolarac sa novim, svežim entuzijazmom i očekivati sličan doživljaj.
 
Ali koliko god su me Beogradska filharmonija, Nemanja Radulović i Eiđi Oue raspametili od oduševljenja pre samo nedelju dana, svakodnevna stvarnost zbog posla, predizbornog ludila, ili idiotskih rijalitija, brzo me je prošao zanos i entuzijazam. Bila mi je potrebna hitna, nova detoksikacija sive moždane mase sa mojom Beogradskom filharmonijom. A imam utisak da je terapija obostrana. Vidljivo je, već duže vreme, da se i Filharmonija oseća zadovoljno i kao da zna da deluje lekovito na svoju publiku.
 
Prvi deo programa (Vasks, Nilsen i Hilborg) je meni nešto sasvim nepoznato. Valjda je zato ciklus i nazvan Za avanturiste? Ali “Petruška” Igora Stravinskog, svita koju diriguje isto tako slovenska duša i stari znanac naše publike, Danijel Rajskin, ne može biti promašaj.
 
Uvodna simfonijska svita „Ostrvo“ – Peterisa Vasksa bila je odlična prilika da u glavi uporedim L.A. Symphony Orchestra i Beogradsku filharmoniju. Brilijantni zvuk, raskošna dinamika, odlična orkestracija podstakla me je, da u glavi odvrtim par filmova uz pratnju savršenog zvuka Holivudskog orkestra pod upravom Džona Vilijamsa. Nekada je potrebno samo zatvoriti oči i prepustiti se muzici. I nije me briga da li će publika oko mene pomisliti da spavam.
 
Retko sam imao prilike da slušam koncert za klarinet i orkestar, a švedskog klarinetistu Martina Frosta još manje. I nije mi prvi put da sam otišao na neki koncert, ne očekujući baš ništa, a izašao zadovoljan ili oduševljen, ali češće mi se događalo da od velikih očekivanja ne bude ništa.
 
Nilsenov Koncert za klarinet i orkestar, osim, malo je reći, sjajne tehnički zahtevne interpretacije Martina Frosta, me je ostavio prilično hladnog. Sve je to lepo, tehnika, neverovatna dinamika, odlična pratnja, ali … Ponekad je izbor dela koje će solista svirati, imam takav utisak, pokazna vežba njegove virtuoznosti na njegovom instrumentu. Martin Frost je tek improvizacijom na bis pokazao da, osim izuzetne tehnike sviranja, ima i izuzetan senzibilitet i duhovitost i najavio da bi drugi deo večeri bio ono zašto ljudi vole avanture.
 
Drugi deo večeri je počeo intrigantno. Čim sam video da držači za note u orkestru imaju svetiljke, znao sam da će se desiti nešto nesvakidašnje na koncertima Beogradske filharmonije, kao što je to uradila biser BGF-a, Tijana Milošević, kao solista, na koncertu 15. januara, kada je izvodila Vivaldi /A. Pjacola /F. Glas – Četiri godišnja doba – Zima i igrala se zvukom i svetlom na bini Kolarca, zajedno sa svojim kolegama iz orkestra.
 
Martin Frost je ovoga puta otišao korak dalje. Pod maskom pauna, uz sopstvenu, ni malo laku koreografiju, na bini obojenoj svetlima i mrakom, izveo je, za njega specijalno napisan Koncert za klarinet i orkestar Andersa Hilborga „Paunove priče“ u čistom fjužn-simfo-džez maniru, posle kojeg bi i Džo Zavinul, Vejn Šorter i Džako Pastorius ostali skamenjeni sa bradama na podu. „Za avanturiste“ je opravdan naslov ciklusa za ovakve adrenalinske umetničke šokove. Privilegija je ne očekivati ništa posebno, a dobiti ovakav vrhunski umetnički doživljaj. Bravo za sve na bini, kao i za Andersa Hilborga.
 
Kraj svakog koncerta pripada njima, to jest Filharmoniji (što bi Đenka u „Maratoncima“ rekao – A sad malo oni!). Meni je to najomiljeniji deo večeri i zato sam i redovno petkom na Kolarcu.
 
Igor Stravinski je sam po sebi avantura zvuka i orkestracije a koliko god puta ga slušali, ponovo će vas iznenaditi. Očigledno da Danijel Rajskin dobro poznaje potencijal ovog dela, a sjajan orkestar mu je motiv da iz „Petruške“ izvuče opet nešto novo i nesvakidašnje i ostavi slušaoca bez daha.
 
Na kraju krajeva, avanturistička terapija je uz, svu skepsu, ipak uspela.
 
Jedan novinar (prečuo sam iz kojih novina), kojem je, verovatno po zadatku, urednik dodelio da piše o koncertima Beogradske filharmonije, uočio je da sam prilično redovan petkom i uvek na istom mestu, ubeđen da sam muzičar ili bar muzički potkovan (kad dolazim na koncerte, a ne moram), pitao me je par puta za moje mišljenje o upravo održanom koncertu.
 
Moj odgovor ga je potpuno iznenadio:
 
„Brate, to ti je kao kad dođeš u kafanu da večeraš, a tamburaši krenu da sviraju, pa, ili te ‘nađu’ ili ne. E vidiš, meni je večeras došlo da viknem – ‘Đe me nađe?  Važan je lični doživljaj, a sve su ostalo nijanse. Zato se i ide na koncerte Beogradske filharmonije.“

Iz drugog ugla 18/04/16 Filharmoničar Veljko Klenkovski

Ostavite komentar

Komentarišite prvi!


wpDiscuz