23/01/17 Fenomenolog

Susret sa istinom

Miljana Nešković, novinarka sa finom kilometražom u medijima, pisanju je nedavno ustupila počasno mesto hobija koji se voli. Do sada, poginula je tri puta. Rođena je da bi živela, što uvek ima svoju cenu.

23/01/17 Fenomenolog

Susret sa istinom

Ne sećam se kakav je bio taj dan. Akiko je sve obrisala, ni sutrašnjeg dana se ne sećam. Samo se znam da sam posle Beogradske filharmonije otišla kući i da sam u tišini dugo gustirala čašu domaćeg crvenog vina.
 
Mocart je svoju ulogu odradio besprekorno i napravio uvertiru za intiman haos koji je sledio posle. Na repertoaru je bio Koncert za violinu i orkestar Vilijama Voltona, delo koje je svojevremeno pisano da prati svu virtuoznost jednog vanserijskog violiniste. Kad je stupila na scenu, Akiko Suvanai je na sebi imala ljubičastu toaletu sa potpisom Eli Saba, u rukama dragocenu violinu, a od šminke – ništa. Kad već ulazi u dušu sasvim je pristojno da to čini okupanih obraza.
 
Nisam mogla da poletim. Nešto me je držalo u mestu. Bilo je tu, disalo mi u lice. I tad je počelo. U nemom filmu, što i jeste, moj život se dešavao iznova u isečcima. Patike za fizičko sa plavim pertlama, miris grive kobile u kasu, način na koji ti je stajala kosa kad sam te upoznala, moje krvavo lice u ogledalu Urgentnog centra, političar nešto laže, dodela Vukove diplome, strah od njega kad me je prvi put ugledao, svađa na kolegijumu oko sledeće naslovne, novorođeni sin moje sestre me hvata za prst, svetlo reflektora, trema, zagrljaj koji boli, miris mora, slova dok ispisuju belinu brzinom misli, ono kad sam te gledala u oči i lagala u parku, zagrljaj koji još više boli;  jedna rakija, pa druga, pa treća…
 
Svi mirisi, bili su tu, i osećala sam strah; ne toliko od oživljavanja zaključanih suza, koliko od susreta sa  davnim čistim osmesima. Ali niz se kotrljao kao sumanut. Crna haljina koju sam nosila na bakinu sahranu, tvoje lice dok spavaš, on dok pravi doručak kao da je sve normalno, i još slova, i neke svađe koje je trebalo da se dese, i dekine oči dok se smeje jer smo svi na okupu, i zagrljaj koji se nikad neće desiti, i Falko koji traži loptu pa mlati repom, i pogled na punu salu koja mi zadovoljno aplaudira, i mama koja ponosno nosi novine, i onda moje nepomično telo umotano samo u krpu na onom podu.
 
U pozadini nije išla muzika, događala se priroda. Žice koje je Akiko kontrolisala pod njenim rukama menjale su boje; rasle su i sazrevale, jačale i lomile se, borile su se, bežale i jurile za nečim, pobeđivale su i gubile bez da priznaju, ali uvek precizno. Violina me nije vinula u visine ovog puta – dala mi je mene. Orkestar je bio tu kao surova reakcija bića na greške razuma, kao prekomerno divljenje okoline zbog nekih prizemnih i beznačajnih dostignuća, kao život. Bio je rešen i surov.
 
Prisustvovala sam tome noseći kraljevsko plavi šal. Sa dlanovima na krilu, prihvatala sam svaki milimetar tog “gustog tkanja muzičkog materijala”, kako je pisalo u programu. Bila sam veoma privilegovana. Čuti istinu je svakako retka čast, a videti je u muzici – to samo može biti dokaz da je ta istina ipak dovoljno lepa da se prepozna u ogledalu umetnosti.

Iz drugog ugla 23/01/17 Muzikolog Miloš Bralović

Ostavite komentar

Komentarišite prvi!


wpDiscuz