29/02/16 Muzikolog

Šta je to simfonija?

Miloš Bralović, MA muzikologije, muzici prilazi (naizgled) objektivno.

29/02/16 Muzikolog

Šta je to simfonija?

Svi oni koji su želeli da nauče nešto o simfonijskom žanru, ili obnove svoje znanje o njemu, imali su priliku da to učine na pređašnjem koncertu orkestra Beogradske filharmonije pod vođstvom dirigenta Vladimira Kulenovića, iz ciklusa „Za počentike“. Ali, naspram svih slušalaca-početnika, ljubitelja i poznavalaca muzike u publici, na sceni Kolarčeve zadužbine našla su se dela „kompozitora-početnika“. Bolje rečeno, izvedena su rana dela – Prve simfonije – tri velika majstora ovog žanra: Jozefa Hajdna, Ludviga van Betovena i Gustava Malera.

Prva simfonija Jozefa Hajdna (oko 1759.) jeste delo jednog još uvek pomalo nestandardizovanog žanra, koji se po svojim karakteristikama nalazi negde između italijanske barokne uvertire i klasičarske simfonije. Izgrađena na način starog baroknog razvijanja čeone teme i za ono vreme novih periodičnih struktura, ova simfonija odiše nesvakidašnjim optimizmom i vedrinom, kvalitetima koji su prisutni u gotovo svim Hajdnovim delima. Bez sumnje, Hajdnov optimizam je „zarazio“ kako dirigenta, tako i članove orkestra, čije je uživanje u muziciranju bilo i više nego očigledno.

U Hajdnovim simfonijama, orkestar se postepeno standardizovao – broj izvođača je povećan, drveni duvački, a onda i limeni duvački instrumenti postepeno dobijaju stalna mesta u orkestru. Sama simfonija, od lakog „uvodnog komada“ postaje prava samostalna muzička instrumentalna drama sposobna da na indirektan, ali ne i neupadljiv način, izrazi ideale prosvetiteljstva. U to vreme, kao kompozitor stasava mladi Ludvig van Betoven, koji na osnovama Hajdnovih, ali i Mocartovih iskustava piše svoju Prvu simfoniju (oko 1800). I zaista, već od prvog akorda (te dominante za subdominantu, zbog koje se publika Betovenovog vremena toliko uznemirila) osetili smo pravu moć simfonijskog orkestra: gudačke i duvačke instrumente koji ravnopravno iznose teme simfonije, zvuk horne koji povezuje sve orkestarske grupe u skladnu celinu, uz nezaobilazni zaštitni znak Betovenovog stila, forte-piano efekte.

Od Betovenove Prve simfonije do osamdesetih godina XIX veka se desilo mnogo toga. Betoven je postavio izrazito visoke standarde, naročito u simfonijskom žanru, te su kompozitori romantizma pokušavali da pronađu adekvatan način da na njih odgovore. Od profesije muzičara postepeno su nastajale nove profesije: najpre izvođač, kasnije dirigent i kompozitor, a na kraju i ta čudna, nikad u potpunosti dokučena vrsta, čije poreklo nije precizno utvrđeno – muzikolog. U vreme kada u Evropi vlada interesovanje za Šopenhauerovu, a onda i Ničeovu filozofiju, Gustav Maler stvara svoju Prvu simfoniju (oko 1888.) isprva zamišljenu kao simfonijsku poemu, žanr koji je, kao jedan od mogućih odgovora na Betovenovo stvaralaštvo, ponudio Malerov prethodnik Franc List.

Maler je svojoj Prvoj simfoniji dodelio naziv Titan, po istoimenom romanu nemačkog književnika Žana Pola. Ali, ova simfonija nije toliko vezana za ovaj roman, koliko je vezana za Malerovu vokalno-instrumentalnu muziku. U njoj se javljaju teme iz ciklusa pesama za glas i orkestar pod nazivom Pesme lutalice, nastalih nekoliko godina pre simfonije, u kojima je reč o Malerovoj nesrećnoj ljubavi prema Johani Rihter. Broj izvođača u orkestru i dalje narasta. Orkestar, posle pauze i povratka na scenu, „govori“ o nekim drugim temama i na neki nov način. „Govori“ o neizvesnosti života i ruganju smrti. „Govori“ o najfinijim i najskrivenijim osećanjima. „Govori“ isprekidano. Sprema se za XX vek.

Iz drugog ugla 29/02/16 Fenomenolog Ivan Tokin

Ostavite komentar

Komentarišite prvi!


wpDiscuz