20/03/17 Filharmoničar

Običan dan

Tamara Živković, rođena flautistkinja zarobljena u telu violinistkinje, već ihaj… Pred VI simfoniju, porazgovarala je sa Malerom.

20/03/17 Filharmoničar

Običan dan

Običan dan. Petak veče. Toliko puta smo se sreli. Sednem i zažmurim. A on, prvi takt i pravo u srce.
 
“Pa čoveče”, kažem ja, “kako tako?! Valjda prvo treba da se predstaviš, polako”, a on će: “Nemam vremena. Ne mogu tako. Sve se nakupilo. Ne mogu da obuzdam bujicu. Neka slutnja me obuzima, ne da mi mira”.
 
“Ali polako, nije život s neba pa u rebra, ima vremena, rešiće se.”
 
“To ti misliš. Ja noćima ne spavam. Ima dana kada je sve dobro, kada sam srećan, kada mi je život lep, kada me miluje. Ali ja ne mogu da poverujem u to. Znaš, sedeo sam noću za klavirom i pokušao da napišem najlepšu ljubavnu pesmu. Ali sam shvatio da pre svake ljubavi mora biti rat. Marš, borba između dobra i zla, između ljubavi i mržnje, između tame i svetla. Moraju prvo konji da se potkuju, oružje da se očisti pa da krenemo u boj. Ništa se ne dobija tako lako. Uvek sam za sve morao da se izborim. Za svaki pedalj sreće sam prvo morao da poginem. Da ratujem kao vojnik i da prolivam krv na polju. Shvatio sam da tek posle borbe pobeda može biti prava i da samo pobednik uzme trofej. A onda, kada se vencima ovenčam, onda mogu da nađem smiraj. Onda mogu da dam sebe celog, smirenog, sebe iz dubine, sebe pesnika i ljubavnika, sebe oca i brata. Tek onda sam uspeo da pronađem taj glas, taj tanani, visoki, nebeski glas istine i ljubavi. Onda mogu sebi da dozvolim da pevam, plačem i volim. Da kažem svima, a i samom sebi da je istina jedino što u srcu imam, da kažem svima da umem da volim. I da moj damar diše u ritmu njenih bosih stopala. Mogu da napišem vetar u kosi, pticu u letu i oblak na rosnoj poljani. Noću tako, u gluvo doba, otvorim srce, a iz njega izadje uzdah. Neostvarene ljubavi, radosni počeci, sreća i tuga se mešaju, ne mogu do daha da dođem, samo gledam u nebo i tražim odgovor. I opet – borba! Ali sada borba svetova. Ponadam se tako da može i kraj biti lep, da se može umreti i sa osmehom na usnama, ali pitam se – kako? Kako to živ čovek da postigne? Utroba mi vapi za odgovorom…. i opet borba. Ali shvatio sam onda – ovoga puta je to borba sa samim sobom. Svi imamo dobro i zlo u sebi. Bore se naša tama i svetlo, kidaju nas na komade, zver traži hranu. A ja nemam više šta da joj dam. Sve sam prodao za komad mira, nemam ni kaput ni cipele, beskućnik sam prokleti, tumaram pustošima. Dok se tako lomim, pogled mi padne na jedan zrak sunca. Put ispred mene je odjednom obasjan. Pogledam gore, a sa neba sija svetlost….daleko iza oblaka je put sjajan i žut, okupan suncem. Tamo ću ići. Tamo je moj dom. Tek tada sam spoznao, jedini smisao, jedini put u smirenje je ako vidim Boga u sebi. Ovde nema ničega za mene. Ovaj svet je tama, gore je svetlost. Tamo će mi duša biti spokojna. To je istina. Hteo sam da ti kažem da idem, nema ovde više ničega za mene. Voleo sam najviše koliko sam umeo, ratovao najljuće što sam mogao, sve sam dao, ali sam sve i dobio. Možda je to put koji svaki čovek mora proći, a možda je to samo moj usud, mene malog, dubokog, nesnađenog u ovom svetu. Ko to zna? A mozda ću i saznati… kada budem gore.”
 
Eto, običan dan, petak.
 
Tamara Foto 1

Iz drugog ugla 20/03/17 Muzikolog Miloš Bralović

Ostavite komentar

1 Komentar on "Običan dan"


Guest
Tanja
7 meseci 24 dani od

Ovo me je podsetilo na Ničea – One must still have chaos in oneself to be able to give birth to a dancing star.

Odista običan dan…

wpDiscuz