03/10/16 Fenomenolog

Kad se probudiš

Igor Karanov je autor četiri knjige, bivši urednik nekoliko tiražnih časopisa i magazina, novinar, ratni veteran, majstor aikidoa i ljubitelj gitare, čovek koji oduvek piše da bi živeo.

03/10/16 Fenomenolog

Kad se probudiš

Moglo je to biti bilo koje doba dana, ali nije. Mogao je biti bilo koji grad, ali nije. Moglo je biti i neko drugo godišnje doba, ali nije. Jedno zimsko jutro u Istanbulu, baš to jutro, umesto doručka iznelo je pred Fazila Saja na srebrnom pladnju svu svoju melanholiju, sporost, prohladnu nepromenjivost i sve ostale specijalitete svojstvene zimskom jutru kao da je znalo šta će se desiti. Crnpurasti turski kompozitor i pijanista doručkovao je polako, zalogaj po zalogaj, ovu tako običnu a neponovljivu emociju, svestan da mu, probijajući se kroz sva dotadašnja iskustva sa jutrima, zimom i Istanbulom, neumitno kao smrt dolazi ideja. Ton po ton. Tišinu po tišinu. Suzu po suzu. Možda i nije bilo tako, ali meni je bilo tako dok sam u petak na Kolarcu slušao Fazila Saja kako, izašavši na bis, svira “Zimsko jutro u Istanbulu” zaustavljajući vreme, brišući geografske i sve druge razlike između nas dvojice i svakog od oko 900 hipnotisanih slušalaca, pretvarajući kraj septembra u bunovni januar, pozornicu od 130 kvadrata u hladne trotoare dalekog grada, a reflektore u bledo, promrzlo nebo koje nas je prekrilo svojim usporenim postojanjem. Moglo je to biti nečije poslednje jutro u životu. Ili prvo jutro posle ljubavi, u kom se budi sam. Ili prvo jutro posle smrti. Bilo je to jutro koje je svakom donelo upravo ono što je zaslužio. A jesmo ga zaslužili. Da nismo besomučnim udaranjem šakama, dok nas dlanovi nisu zapekli, tri puta vraćali Fazila na scenu, jutro ne bismo ni dobili. Svanulo bi nekom drugom, nekad.
 
Zimsko jutro u Istanbulu bilo je, posmatrano na vremenskoj liniji, samo mali deo koncerta Za avanturiste Beogradske filharmonije koji je počeo delom domaće autorke Aleksandre Anje Đorđević “Radost ponovnog susreta”, iza čega je na programu bila “Tišina Anadolije” Fazila Saja, kompozicija u kojoj do izražaja dolazi njegova genijalnost u upotrebi instrumenta iz kog potentnim dodirivanjem svakog dela tela koncertnog klavira iz njega izvlači zvuke za koje niko nije ni znao da postoje i da se tako mogu upotrebiti. On ništa ne pita klavir. Samo dođe i napravi čudo. Ne znam kakav je u ličnom životu, ali na sceni je koncertna muškarčina.
 
Nakon Sajevog spektakularnog bisa, koncert je završen jednim od najatraktivnijih dela Nikolaja Rimskog-Korsakova, simfonijskom svitom Šeherezada. Ova kompozicija, sama po sebi nabijena životom, pružila je orkestru priliku da pokaže svoje mišiće – duvači i udarači su stvarno pokidali i zasluženo dobili moćan aplauz.
 
Ipak, uprkos maestralnoj izvedbi svega što se te večeri našlo na sceni, svaka tišina vraćala je u uvo osnovnu melodijsku liniju “Zimskog jutra u Istanbulu”. Da sam samo te večeri, od čitavog života, došao na Kolarac i čuo tu kompoziciju, muzika bi imala zašto da postoji, baš kao što je, posle buđenja Fazila Saja, to jutro u Istanbulu imalo zašto da svane.

Iz drugog ugla 03/10/16 Filharmoničar Nevena Savić

Ostavite komentar

Komentarišite prvi!


wpDiscuz