07/12/15 Fenomenolog

Jedino se bez glave i može

Igor Karanov je autor četiri knjige, bivši urednik nekoliko tiražnih časopisa i magazina, novinar, ratni veteran, majstor aikidoa i ljubitelj gitare, čovek koji oduvek piše da bi živeo.

07/12/15 Fenomenolog

Jedino se bez glave i može

U petak na Kolarcu, na Koncertu za zaljubljene koji je Beogradska filharmonija priredila svojoj vernoj publici, pojava leptirića u stomaku nije bila nimalo čudna stvar. Ipak, iznenadila me pojava jedne kišne gliste.
 
Kad sam kao tinejdžer i komšija mladog studenta psihologije neobičnim sticajem okolnosti čitao knjigu o očevima bihejviorizma, posebnu pažnju mi je privukao neobičan rad B. F. Skinera, koji je, trudeći se da dokaže inferiornost intelekta u odnosu na bazične nagone, napravio bizaran eksperiment: Skiner je uzeo jednu kišnu glistu – poznatu po tome što se, ukoliko je prepolovljena, obe njene polovine regenerišu u potpunosti i pretvore u dve cele gliste – i pažljivo je, metodično, naučio kako da u komplikovanom okruženju punom prepreka dođe do hrane. Potom je prepolovio, a onda, kad se proces regeneracije završio, pustio je obe gliste na poznati teren da pronađu hranu. E sad, kako, uprkos jednostavnosti organizma, čak i kišna glista ima neki deo koji bi se, uslovno rečeno, mogao nazvati glavom, i onaj drugi kraj koji bismo mogli tretirati kao zadnjicu, Skinerov eksperiment je pokazao da je glista iznikla iz zadnjice pametnija od one iznikle iz glave jer je brže pronašla hranu. Inače, Skiner je svojim teorijama potpuno izluđivao Noama Čomskog, jednog od najmudrijih ljudi na planeti Zemlji.
 
Kao i Skinerova glista, ja sam smisao ovog koncerta i života uopšte pronašao tek kad sam prestao da razmišljam. Kad sam u zvucima Ravelove Alborade del graciozo i Koncerta za klavir i orkestar u G-duru prestao da tražim tehnike zavođenja ovog majstora tonske erotike koji iz muzičara na bini oslobađa onu njihovu sumanutu hiperseksualnost dok im forte kida manžetne i okovratnike, i pustio da mi zvuk siđe niže, u centar bića, saopštavajući mi ključnu istinu o meni samom – čovek je sazdan od želje. Čak i Šakira tvrdi da kukovi ne lažu, ali kod nje to nema baš preterane veze sa zvukom.
 
U dekadi tokom koje je Skiner kao mladi student smišljao kako će kontrirati uštogljenom intelektualizmu epohe ipak se koristeći naukom, nastajala je još jedna oda obezglavljenosti: kontroverzni ruski pisac Mihail Bulgakov baš je nekako u to vreme počinjao dvanaestogodišnji rad na svom legendarnom delu Majstor i Margarita. Kako samo budale veruju u slučajnosti, kad je Anuška prosula zejtin da bi se, prema proročanstvu profesora Volanda, Mihail Aleksandrovič Berlioz na njega okliznuo i pao na šine gde će mu gotovo istog trenutka tramvaj odseći glavu, znao sam da tu ima nešto. I to nešto iskrslo je baš dok sam u klubu Filharmonije ispijao pivo pred Koncert za zaljubljene: sumanuti virtuoz na violi Boris Brezovac mahnito mi je, kao i uvek, objašnjavao zašto obožava Fantastičnu simfoniju: pišući je pod dejstvom opijuma, kompozitor u svojim euforičnim fantazijama u četvrtom stavu stiže do toga da gleda odrubljivanje sopstvene glave. Berlioz. Ne Mihail Aleksandrovič već Hektor. Eto, oba Berlioza su zbog žene izgubila glavu, pomislio sam. Pritom je potonji nosio ime epskog junaka koji je imao hrabrosti da se suprotstavi legendarnom Ahilu. Ovaj je imao hrabrosti da se suprotstavi mozgu. Još tad je znao da je jedini put u večnost gubljenje glave.
 
Prolazeći od foajea do kluba izgubio sam se u hodnicima Kolarca tačno četiri puta, usput euforično konstatujući da bi ipak trebalo da poslušam svoj guzni deo koji nepogrešivo zna put do piva i rakije. Sasuo sam još jedno piće znajući da to ionako ništa ne menja. Život je mnogo lakši nego što se smatra. Zapravo, samo ga smatranje i komplikuje. Kroz dno čaše gledao sam kako, uprkos uvreženom predubeđenju da bi to trebalo da uradi gusenica, leptira oslobađa jedna obezglavljena kišna glista.

Iz drugog ugla 07/12/15 Muzikolog Bojana Radovanović

Ostavite komentar

Komentarišite prvi!


wpDiscuz