23/05/16 Muzikolog

Humelova mudrost i spokoj Bruknera

Nikolina Kovačević, student odseka za dirigovanje, “gostuje” u muzikološkom blogu. Zaljubljenik je u muziku, poeziju i prozu jednako, a na koncerte klasične muzike isključivo ide sama.

23/05/16 Muzikolog

Humelova mudrost i spokoj Bruknera

Čest sam gost na koncertima Beogradske filharmonije i nisam od onih koji u poslednjoj sekundi zauzimaju svoja mesta u sali Kolarčeve zadužbine. Iako sam planirala da se ‘uvalim’ u svoje sedište i duboko zaronim u lepotu Humelove kompozicije (da, ovog petka je izveden taj čuveni, “Veliki koncert” za fagot i orkestar, verovatno jedan od najzahtevnijih koncerata napisanih za ovaj instrument), sticajem okolnosti propustih ta tri minuta pred izlazak dirigenta i svoje mesto zauzeh tik pred početak.

Solista na jednom od mojih omiljenih instrumenata – na fagotu, bio je maestralni Nenad Janković. On je odveć poznat beogradskoj publici, zbilja prepoznatljiv kao izvrstan muzičar.

Njegov muzički senzibilitet nije ga napuštao ni ovog petka, uz to ni šarm nije nedostajao, a muzika je iz Humelovog pera očigledno izlazila u jednom dahu, bez prekida muzičkog toka, izlivena u jednom pokretu, što se jasno moglo osetiti i u zvuku orkestra. Sve je zvučalo tako nenametljivo, skladno, odista bi i prosečnom poznavaocu klasične muzike ovo delo moglo izgledati kao krajnje jednostavno delo, bez uvida u partituru. Zasluga bi u velikoj meri mogla pripasti i dirigentu, predvodniku Humelove vizije, Hansu Grafu. Nalik na neke od poznih simfonija i kamernih dela koje je komponovao Mocart ili Hajdn, muzika Humela je inspirisala solistu u istoj meri kao i orkestar. Sjajni solo u drugom stavu, i sve te kristalno čiste, jasne kadence u okviru stavova, navele su me na razmišljanje kako često potcenjujemo dela iz epohe klasicizma. U biografiji samog Humela stoji naznaka da ga teoretičari definišu kao kompozitora klasicizma i kratkog perioda početka romantizma, što donekle nagoveštava i muzika koju je pisao. Prepoznatljiv po malom broju dela koji je ostavio za sobom, Humel ne ostavlja dovoljno prostora za neku vrstu upoređivanja njegovog muzičkog jezika, kao ni njegovog razvoja. Ono što se može zaključiti na osnovu utiska koji me još uvek drži od petka, jeste ta nimalo sladunjava paleta muzike koju nam je Humel ostavio u poverenju.

Virtuozan, spretan, šarmantan i beskrajno muzikalan, Nenad je izazvao burne ovacije svojim sviranjem, a posebno draga slika bila je upravo ona ispunjena ostalim članovima Filharmonije koji su svojim prisustvom na balkonu širom otvorenih očiiju pratili svaki ton fagota i orkestra.

Očekivano, u duhu Filharmonije svakog petka, shvatila sam da nas očekuje bis kad su se na sceni pojavila još dva člana Filharmonije držeći u rukama fagote, čime je tajna obaveznog bisa podeljena sa prisutnim posetiocima koncerta. Bečki valcer, petkom uveče, zvuk fagota, u jedinstvenom aranžmanu, u interpretaciji beogradskih virtuoza, zamislih se, da li sam mogla biti na boljem mestu u ovom trenutku? Zasigurno da nisam!  Osmeh mi se neprestano vraćao na lice, dok sam sa istom dozom ushićenja očekivala i drugi deo koncerta, ej, Brukner!

Divni Humel nas je smiro, ugrejao (ukoliko ste u maju zimogrožljivi, a ima i toga), a onda je na scenu stupio Anton Brukner, taj sedi čovek zagonetnog pogleda, a muzika, masivna i jaka, ali ipak dovoljno blaga i umilna kad treba.
Prvi stav protiče baš kako dolikuje famoznoj i prepoznatljivoj temi koja se kasnije neprestano provlači i kroz druge stavove. Pompezno i složeno pisao je Brukner, iako se ova simfonija nikad nije dovoljno istakla. Ne znam, uvek sam je volela, svaki stav donosi nove radosti, patnje i stradanja. Za nekoga ko ozbiljnije razmišlja i sluša muziku, zanimljivo bi bilo proćaskati i o Bruknerovoj instrumentaciji, fakturi koja obiluje u svih 11 simfonija koje je napisao za života.

Možda nisu sve s razlogom na određenoj visini skale, ali Šesta svakako nije zaslužila da je retko čujemo u našem gradu.

Drugi stav, sanjarenje i bol, zamislite da Vas u istom trenutku obrgle najveće radosti i tuga prema onome što nije ostvarivo, e taj je osećaj obrglio veći deo sale prošlog petka.

Jesmo li ili nismo? Ko će znati, ni Brukner nije, ali zato nam je ostavio ovo delo i taj drugi stav da u njemu spokojno sanjarimo i tešimo se onim što tek dolazi.

I tako kako smo je osetili mi, pojedinci, tako jedino može da se oseti. Tek što Vas spretno uljulja u spokoj ličnih života, tako Vas naglo uzdrma bura svih prošlih vremena, i neprestano, 20 minuta neizvesnosti sročeno u jedan dah, jednu celinu, drugi stav Šeste simfonije, Adagio.

Uz neke od stavova Betovena, Čajkovskog, Dvoržaka, drugi stav ove simfonije Brukner je ostavio nama, večitim sanjarima. Hvala mu.

Kako to ide u romantizmu, smena veličanstvenog koja se pretapa u čistu nežnost, tako nam treći stav donosi kraću formu stava u igračkom karakteru. U formi skerca i u trodelnom ritmu, muzika u nekoliko minuta između scene uplakanih lica i velikog finala bila je dovoljna da smiri probuđene emocije prethodnog stava i uvede nas u malo drugačiji karakter.

Šesta simfonija u trajanju od gotovo sat vremena dovodi nas u finalni, završni stav i sublimaciju svega iz prethodnih, ističući tematski plan kojim Brukner očito samouvereno vlada. Muzika ne prekida svoj razvoj, koristeći motive i teme prethodnih stavova pravi gradaciju slike i tona.

Smiren, ipak, u duši verovatno uzrujan ostaje jedino dirigent, slika i prilika velikih majstora na delu, gde uz prodoran pogled, sugestivnost i preciznost, orkestar poprima mere neograničenog senzibilteta ujedno i kvaliteta koje nam Beogradska filharmonija iz petka u petak priređuje.

Bliži se kraj sezone, da li ste već nabavili Vašu propusnicu za narednu?

Ja ću svakako biti tamo!

Iz drugog ugla 23/05/16 Pretplatnik Marta Dragović

Ostavite komentar

Komentarišite prvi!


wpDiscuz