01/02/16 Fenomenolog

Filharmonija je kao ragbi

Branko Rosić je svirao bas u Urbanoj gerili i elektro grupi Berliner Strasse. Danas je zamenik glavnog urednika Nedeljnika. Objavio je svoj prvi roman “A tako je dobro počelo”.

01/02/16 Fenomenolog

Filharmonija je kao ragbi

Rahmanjinov, Elgar i Bernštajn – zanimljiva romantičarska kombinacija, a na koncertu dela gotovo programski određena „zaljubljenom“ ciklusu u kojem su se našla. Poziciju za klavirom zauzeo je iskusni ruski pijanista Nikolaj Demidenko. Pred orkestrom ovoga puta našao se maestro Lajovic, dobro poznato lice, uvek rado viđeno za dirigentskim pultom Filharmonije.
 
Sa Rahmanjinovim nema greške! Naročito kada su u pitanju koncerti za klavir, jer su toliko poznati i popularni. Tako su se i ovog petka pred Kolarcem zajedno našli srednjoškolci koji su došli da prvi put čuju taj čuveni koncert uživo i ozbiljne gospođe u bundama, profesorke klavira u penziji, studenti bez karte za koncert ali sa partiturom pod miškom i iskusni dirigenti i kompozitori sa partiturom u glavi i koncertom u prstima. Svi željno iščekuju početak, te prepoznatljive akorde za kojima sledi dobro poznata melodija. Mislim da su solista i orkestar tu bili na visini zadatka. Demidenko je bio ubedljiv, sigurno je istupio iz tišine koncertne sale i napravio taj prvi korak. Orkestar ga je pratio ubedljivo i sigurnim korakom, i izneo tu početnu temu onako kako je očekujemo, kako joj se nadamo, kako je prepoznajemo. U ostatku dela bilo je dobrih momenata, sjajnih trenutaka, ali i malih razmimoilaženja dirigenta i soliste. Ipak, takve stvari se dešavaju kad je u pitanju živo izvođenje, stoga ne mogu i nisu pokvarile sjajan utisak sa početka. „Rah“ je to!
 
Elgarov Ljubavni pozdrav otvorio je drugi deo koncerta. Nakon melanholičnih melodija ruske duše Rahmanjinova, pred nama je bio kratak trenutak ushićenja, romantičarski komad za orkestar, četiri minuta vedrine i optimizma. Koncert je nastavljen Bernštajnovim Simfonijskim igrama iz mjuzikla West Side Story. Ovaj mjuzikl je priča o dvoje mladih, Mariji i Toniju i njihovoj zabranjenoj ljubavi. A kako je priča inspirisana Šekspirovom tragedijom Romeo i Julija, kraj se lako da naslutiti. No, Bernštajn je iz partiture „izvukao“ plesne numere i od njih napravio koncertnu svitu, koja svojim vedrim tonom slavi ljubav, ideju o ljubavi bez obzira na ishod. Aranžman je primeren ozbiljnom koncertnom podijumu, ali džez akordi, ritmovi i boje tu su da „prodrmaju“ ozbiljna lica muzičara u frakovima. Tako i bi.
 
Ukoliko se program koncerta posmatra u svetlu ciklusa Za zaljubljene, čini mi se da bi koncepcija koncerta išla od ljubavne čežnje, strepnje i nesigurnosti prvog pogleda, preko slatkog ljubavnog pozdrava, susreta, obelodanjenih osećanja, do konkretne ljubavne priče muzikom i igrom ispričane. Rahmanjinov je ta čežnja i setna tuga, onaj osećaj prve zaljubljenosti kada se po glavi vijaju pitanja: Da li mi se nasmešio? Da li me je pogledao? Da li je pomislio da me pogleda? Ili pak onaj osećaj praznine neuzvraćene ljubavi. Tada „Rahove“ melodije nekako imaju smisla, što potvrđuje i Frenk Sinatra pesmama Full Moon and empty arms i I think of you koje su inspirisanim temama iz ovog koncerta, kao i pesma All by myself, hit iz sedamdesetih u koju je pretopljen drugi stav ovog koncerta. Elgar vodi ka susretu zaljubljenih, ka pobedi vedrine i optimizma nad melanholijom. Bernštajn ga u tome prati i ljubav ponovo pobeđuje.

Iz drugog ugla 01/02/16 Muzikolog Ana Đorđević

Ostavite komentar

Komentarišite prvi!


wpDiscuz