Petak.
Svi mu se raduju. I mi muzičari jer se petkom kruniše naš celonedeljni rad. Aplauz publike je kruna koja obasjava naša lica osmehom i osećajem radosti. Petak se bliži, emocije, potrebe i razmišljanja su sve uzburkanija.
 
Petak, pre podne.
Generalna proba, već sama činjenica da je u sali Kolarca jeste posebna. Tu smo svi, samo nema publike. Tu su Mile i Marko, da pripomognu oko pulteva, stolica, svetla… Tu su sa moje leve strane Boris i sa desne Selena, znači sve je u redu, samo što nema publike. Sviramo probu i sve je spremno, za njih. Publika je tajni dodatak koji fali petkom ujutru iako je sve na svom mestu.
 

 
Petak, popodne.
Žurim kući posle probe jer mi je san neophodan… akumuliram energiju za veče.
Posle sna sve izgleda drugačije, osećam radost i počinjem svoj ritual pripreme za koncert. Imam zadatak da svoje šareno građansko odelo zamenim lepom, svečanom, elegantnom odorom. Nameštam frizuru, šminku i pripremam se da svoje srce ostavim na podijumu.
 
Petak, 19:30
Sedim na svom mestu i još po koji put imam želju da prosviram taktove Uvertire Vasilija Mokranjca i Hindemita. Podijum se polako puni muzičarima, a dvorana publikom, tim čarobnim začinom koji nam je falio pre podne.
 
Petak, 19:55
Gledam po sali, tražim poznata i registrujem nova lica. Miloš je tu, eno i Petra na balkonu, Marko juri levo desno tražeći najbolju poziciju za svoju fotografiju, u prvom redu sedi prelepo dete anđeoskog pogleda. Tu su pored mene Breza i Selena, možemo da počnemo.
 
Svi su na svojim mestima… ulazi Maestro Mandeal u lepom teget fraku, publika ga pozdravlja aplauzom i sledi onih pet sekundi tišine kada prestaju sve misli. Nas devedeset stapa se u jedno.
 
“Dramatična uvertira”, kakvo moćno delo! Obuzima me ponos kao kada sviram nacionalnu himnu. Lalo i violončelista Mozer nas jednostavno vode sa sobom, pratimo ih u stopu.
 

 
Pauza, u holu graja, slušam komentare za prvi deo koncerta, publika je zadovoljna, idemo dalje.
 
Hindemit… nema greške, poznajemo se. I mi njega i on nas.
 
Kraj.
 
U sali posle koncerta moram još da porazgovaram sa kolegama, a najčešće to bude Aca iz moje grupe, o utiscima…
 
I tako je prošao još jedan petak i jedva čekam sledeći i opet onaj sledeći, jer petak je to… nema potrebe da se objašnjava. Petkom jednostavno više ništa nije bitno, osim da je petak. I da imamo susret sa našim čarobnim sastojkom.