08/02/16 Filharmoničar

Čarobna reč – petak!

Tamara Marinković, violistkinja. Zaljubljena u život, u ljubičasto i u Miloša. Tamara je šarenilo Beogradske filharmonije.

 

08/02/16 Filharmoničar

Čarobna reč – petak!

Petak.
Svi mu se raduju. I mi muzičari jer se petkom kruniše naš celonedeljni rad. Aplauz publike je kruna koja obasjava naša lica osmehom i osećajem radosti. Petak se bliži, emocije, potrebe i razmišljanja su sve uzburkanija.
 
Petak, pre podne.
Generalna proba, već sama činjenica da je u sali Kolarca jeste posebna. Tu smo svi, samo nema publike. Tu su Mile i Marko, da pripomognu oko pulteva, stolica, svetla… Tu su sa moje leve strane Boris i sa desne Selena, znači sve je u redu, samo što nema publike. Sviramo probu i sve je spremno, za njih. Publika je tajni dodatak koji fali petkom ujutru iako je sve na svom mestu.
 
Slika 1
 
Petak, popodne.
Žurim kući posle probe jer mi je san neophodan… akumuliram energiju za veče.
Posle sna sve izgleda drugačije, osećam radost i počinjem svoj ritual pripreme za koncert. Imam zadatak da svoje šareno građansko odelo zamenim lepom, svečanom, elegantnom odorom. Nameštam frizuru, šminku i pripremam se da svoje srce ostavim na podijumu.
 
Petak, 19:30
Sedim na svom mestu i još po koji put imam želju da prosviram taktove Uvertire Vasilija Mokranjca i Hindemita. Podijum se polako puni muzičarima, a dvorana publikom, tim čarobnim začinom koji nam je falio pre podne.
 
Petak, 19:55
Gledam po sali, tražim poznata i registrujem nova lica. Miloš je tu, eno i Petra na balkonu, Marko juri levo desno tražeći najbolju poziciju za svoju fotografiju, u prvom redu sedi prelepo dete anđeoskog pogleda. Tu su pored mene Breza i Selena, možemo da počnemo.
 
Svi su na svojim mestima… ulazi Maestro Mandeal u lepom teget fraku, publika ga pozdravlja aplauzom i sledi onih pet sekundi tišine kada prestaju sve misli. Nas devedeset stapa se u jedno.
 
“Dramatična uvertira”, kakvo moćno delo! Obuzima me ponos kao kada sviram nacionalnu himnu. Lalo i violončelista Mozer nas jednostavno vode sa sobom, pratimo ih u stopu.
 
Slika 2
 
Pauza, u holu graja, slušam komentare za prvi deo koncerta, publika je zadovoljna, idemo dalje.
 
Hindemit… nema greške, poznajemo se. I mi njega i on nas.
 
Kraj.
 
U sali posle koncerta moram još da porazgovaram sa kolegama, a najčešće to bude Aca iz moje grupe, o utiscima…
 
I tako je prošao još jedan petak i jedva čekam sledeći i opet onaj sledeći, jer petak je to… nema potrebe da se objašnjava. Petkom jednostavno više ništa nije bitno, osim da je petak. I da imamo susret sa našim čarobnim sastojkom.

Iz drugog ugla 08/02/16 Pretplatnik Nebojša Antešević

Ostavite komentar

Komentarišite prvi!


wpDiscuz