16/01/17 Fenomenolog

Brukner na ledu

Milan Vlajčić, beogradski novinar koji od 1960. piše o kulturnim fenomenima u zemlji i svetu. Objavio 11 knjiga, najnovija “Potemkinovi potomci” (Gradac, Čačak).

16/01/17 Fenomenolog

Brukner na ledu

Veliko je pitanje da li bih u petak  uveče krenuo ka Kolarcu na koncert Beogradske filharmonije, kroz ledenu kišu (povremeno) i snegom zatrpanu ulicu na Čuburi, da sa Sedmom simfonijom Antona Bruknera nisam imao jedan davnašnji susret, na moju nesreću doslovno polovičan. Pre tačno 40 godina, u onda čuvenoj knjižari Jugoslovenska knjiga (davno upokojenoj, podugo je tamo jedna fensi parfimerijska radnja), u prizemlju Albanije, poštovaoci dobre muzike u širokom rasponu od klasike, džeza i roka, mogli su da nađu uvozna gramofonska izdanja. Jednog popodneva sam probrao pet šest  ploča (bila je sreća naleteti na nešto što zadovoljava lične preference, jer su izdanja stizala u samo nekoliko primeraka, pa ko se dokopa – ode zadovoljan kući), i ugledah izdanje Dojče Gramofona, Bruknerova simfonija E-dur, u izvođenju Berlinske filharmonije, sa dirigentom Eugenom Johumom.
 
U to vreme sam, uz džez i rok, bio usredsređen na dela velikih klasičara i romantičara, od Baha do Malera, a o Brukneru sam imao samo štura saznanja. Da budem iskren, ovaj snimak nisam ni kupio zbog samog Bruknera, već zbog jedne Vagnerove uvertire (Tristan i Izolda). Pošto je bila prilična gužva unaokolo, svi smo bili gladni dodira sa velikim svetom muzike, zgrabio sam i ovu ploču. Tek kod kuće sam, na moje čuđenje, otkrio da je ova ploča nosila samo drugi deo izdanja Bruknerve simfonije (finale). Preslušao sam ploču, ali nisam imao puni doživljaj (veći deo simfonije mi je nedostajao).
 
Sada sam krenuo da nadoknadim propušteno. Začudilo me je da u kulturnim rubrikama tih dana (barem u šest listova koje iz dana u dan kupujem) nije bilo ni slova od najave ovog značajnog koncerta Beogradske filharmonije. Ali time dotičem bolnu temu osipanja profesionalizma u beogradskom novinarstvu, u kojem sam proveo veliki deo radnog veka. Pobojao sam se da će zato poseta biti skromna, ali pokazalo se da ozbiljna muzička publika u ovom gradu ne zavisi od toga da li će negde u novinama, između Stanije i Soraje, naći vest o Brukneru u Kolarcu. Dvorana je bila vrlo dobro popunjena, ugled Beogradske filharmonije je učinio svoje.
 
Od onog događaja pre nekoliko decenija do danas, iz muzičke literature sam mnogo šta doznao o životu i delu ovog značajnog bečkog kompozitora (1824-1896). Odlično školovan, čuveni orguljaš onog vremena i značajan kompozitor, na sredokraći između Vagnera i Malera, imao je velikih nevolja sa jednim delom razmažene bečke muzičke elite, jer je vodeći muzički kritičar tog vremena Hanslik neprekidno potcenjivački i uvredljivo pisao o njegovim delima. Brukner je bio na ivici nervnog sloma i jednim pismom molio je bečkog cara da spreči ovu harangu! Tu pomoći nije bilo, Maler i drugi muzički autoriteti su stajali iza njega, a njegovo ime je u sledećem stoleću stavljeno u rang velikih kompozitora tog vremena.
 
Te večeri Beogradska filharmonija je energično i sa punom posvećenošću izvela ovu prilično kabastu simfoniju (68 minuta), doživevši na kraju višeminutne ovacije. Potpuno zasluženo.
 
Orkestrom je dirigovao meni nepoznat rumunski dirigent Kristijan Mandeal (grešna mi duša), izvanredno, držeći u glavi celokupnu partituru (uvek sam zadivljen pred tom intelektualnom i emotivnom snagom koja nije samo pitanje gole memorije). Posle sam na internetu našao da je ovaj dirigent ostvario sjajnu međunarodnu karijeru, nasleđujući jednog drugog rumunskog genija u dirigovanju, Serđua Ćelibidakea. Ne znam kako Beogradska filharmonija nalazi nova, inače već potvrđena imena, ali čini mi se da u radu sa različitim autorskim pristupima, gradi ugled izvrsnog evropskog orkestra.
 
U svojoj kućnoj kolekciji često preslišavam velike dirigente današnjice, Valerija Gergijeva, Seiđija Ozavu, Rikarda Mutija, da pomenem samo nekolicinu (otkrivam, oni mi pomažu da ne poludim u ovoj narušenoj zemlji) kao i velike orkestre kojima ovi magovi diriguju. Te večeri Beogradska filharmonija, usudiću se da kažem odgovorno, zvučala je kao Berlinska filharmonija. Ako neko misli drugačije, neka zadrži svoje mišljenje, nemam ništa protiv.

Iz drugog ugla 16/01/17 Pretplatnik Bojan Brukner

Ostavite komentar

Komentarišite prvi!


wpDiscuz