26/11/15 Fenomenolog

Biti Uelbek na desnom krilu Kolarca

Branko Rosić je svirao bas u Urbanoj gerili i elektro grupi Berliner Strasse. Danas je zamenik glavnog urednika Nedeljnika. Objavio je svoj prvi roman “A tako je dobro počelo”.

26/11/15 Fenomenolog

Biti Uelbek na desnom krilu Kolarca

Falilo mi je samo pola sata i nešto, pa da zaglavim u prošlu nedelju na koncertu Whitesnake-a. I da je ta nedelja bila malo rastresitija od dedlajna možda bi i stigao na koncert benda koji nikada nisam pustio ni na gramofonu, plejeru, Jutjubu… Ali, bila mi je bitna lokacija koja je to veče bila arheološko nalazište za protutnjalu Deep Purple epohu – Hala Pionir. U toj hali sam odgledao prvi rok koncert i pokupio trajnu infekciju. U njoj sam odlučio da ću imati bend i izaći na stejdž možda baš Pionira (ostvarila mi se ta želja jednog kišnog petka 1981). Bila je to infekcija prema koncertnim fetišima koje sam otkrio u tim adolescentskim pohodima ka hali u ulici Čarlija Čaplina. Gašenje svetla, histerije, svetluckanje u mraku crvenog svetla Maršal pojačala koje čeka da ga turiraju moćne gitarske zveri, kretanje suvog leda, a u profanom žargonu dima u obliku deformisane pečurke i njeno puzanje stejdžom dok se bend sprema da istrči na binu…. Zaljubio sam se u koncerte. Na jednom pismenom zadatku u osnovnoj prepisao sam izveštaj s koncerta famozne engleske grupe Magazine u rodnom Mančesteru (prešaltovao ga u domaći prostor). Taj koncertni izveštaj je dobio nagradu, a ja dvojku iz pismenog iz srpskog. Tada sam po prvi put posumnjao u školski sistem ali me to nije zanimalo već samo koncerti, koncerti, koncerti…
 
I decenijama posle tog koncerta, posle Hale Pionir, evo me na galeriji Kolarca. Stigao sam skoro pa knap. A to je u transferu na rok koncerte u onoj poziciji mraka, kad svetli crvena lampa Maršal pojačala i kada bi trebao suvi led, profano dim, da krene da vijuga u stejdžu. Ovde toga nema. Ovde je bend, bend Filharmonije, orkestar Beogradske filharmonije već na pozicijama i rasvirava se. I to na svetlu. Nema bildovanja i forsiranja atmosfere. Setim se u sekundi Gorana Bregovića koji je pričao nešto u smislu da rokenrol koncerti pojačavaju stvarnost. Bilduju stvarnost. Uveličavaju je tim spoljnim efektima provocirajući nadražaj. Ovde je sve regularno. Nema dodatnih efekata. I izlazi dirigent, Fabris Bolon, po svetlu, bez dima, bez crvene svetlosti lampice s Maršal pojačala. Rapsodija za orkestar Taras Buljba bazirana na romanu Nikolaja Gogolja. A ja se setim Gogli Gogolja, fiktivnog pevača pop šećerlema u romanu Paklena pomorandža, gde glavni junak prezire pop i rok muziku, a obožava klasiku i Ludviga van Betovena. Na nekoliko minuta od starta dirigentskog zamaha i teranja u kas Beogradske filharmonije, razmišljam o junaku Paklene pomorandže i o tome da je on uz Ludviga Vana zamišljao i svet koji se klanja sečivu. Imam problem s koncentracijom. Ne zato što je u pitanju klasika. To je sada stvar možda sveopšte defokusiranosti. Ovo nam je naša borba dala. Umeo sam letos na Exitu da potpuno pokleknem pred dekoncetracijom i da blenem u usamljene slepe miševe koji preleću mejn stejdž na Petrovaradinskoj tvrđavi. Ne pitaj me o čemu mislim dok traju koncerti. Posle Paklene pomorandže bilo je i šta ću sa promocijom mog romana u Novom Sadu, pa kako sam u istoj sali Kolarca dobijao tahikardiju od virtuoznog džez majstorstva Avišaija Koena čije su kanonade na kontrabasu prekidane ovacijama. Onda ulazim u statistiku – “šta sam sve gledao na Kolarcu?” Onda se vratim u jak intezitet potpuno posvećenog praćenja koncerta i… pauza.
 
Dirigent odlazi, muzičari ostaju. Među njima vidim divnu flautistkinju Stanu Krstajić koja mi redovno javi koga je od mojih bivših drugara, sada klasičara međunarodne karijere, videla u Njujorku ili Berlinu. U sekciji duvača, bradonja, kao maneken Ben Šerman kolekcije. I ne završim proučavanje, kad evo likovi unose džinovsku harfu. I evo dirigenta i evo zvezde Ksavijea de Mestra, harfiste koji izgleda kao pop zvezda. Imidža kao da je šmugnuo iz bojs benda i odmetnuo se u solo vode i okupaciju MTV kanala. Ipak, ne izgleda budalasto kao bojs bend prvaci. Ksavije de Mestr je dobar frajer, a violinistkinja Filharmonije je seksi i moja dekoncentracija opet ulazi u galop i pokušavam da improvizujem kako bi Mišel Uelbek opisao trenutne sekunde koncerta za harfu i orkestar: “Dugačkim pogledom sam fiksirao lepuškastog harfistu, dok se, s njegove desne strane, nalazila seksi violinistkinja koja nije štedela na Garnije šamponu dva sata pred ulazak u Kolarac i čije je njihanje uz zadanu melodiju raspaljivalo maštu koja je oduvek bila razvratna, pa čak i na ovakvim mestima u kojima se slavila sva divota muzike. Skinuo sam pogled s njenih savršenih nogu na ćelavog violinistu, jer mi je to predstavljalo olakšanje“.
 
Ovako bi možda pisao Mišel Uelbek da je bio na mojoj poziciji desnog krila galerije Kolarca. Vraćam se u realnost, a ta realnost je bis harfiste koji je ubacio harfu u solo pogon bez pratnje Beogradske filharmonije.
 
Onda  se povukao sa stejdža u svojim turbo glanc crnim cipelama da bi se vratio uz još jedan naklon beogradskoj publici koja je ispuštala odobravanje u dobrom iznosu decibela što je verovatno obradovalo zvezdu večeri.
 
Ja sam se vratio dekoncetraciji. Bavio sam se stajlingom muzičara i atmosferom na koncertima različitih žanrova. Džez koncerti imaju neku poziciju između koncerata roka i klasike. Nema onog bildovanja atmosfere vezane za rokenrol. Uvek oskudni lajt šou i matori džezeri su obično u onom tradicionalnom idiotskom stajlingu – demode somotski sako + obične farmerke + još običnije cipele. Skromnost na ceni i fazon “najbitnija je muzika“. Ovi mlađi džezeri, poput momaka iz benda Džejmsa Brendona Luisa koje sam gledao na poslednjem Beogradskom džez festivalu su već uveliko u rokenrol imidžu.  Klasičari moraju da izgledaju kako izgledaju. Jednoobrazno, jer ih toliko ima da bi svako odudaranje od onog “svečanog imidža“ (smoking + leptirka) izazivalo očni pritisak publike i prekomerni odlazak posle giga u apoteku.
 
Vraćam se u stvarnost. Poslednji deo koncerta je Amerikanac u Parizu. Džordž Geršvin. Sećanje mi odlazi na Amerikance u Parizu od pre dve nedelje. Na američki bend Eagles of Death Metal čiji je koncert u pariskom pozorištu Bataklan bio prekinut rafalima terorista baš kao i životi mnogih divnih ljudi koji su te noći poginuli. A došli su samo na koncert Amerikanaca u Parizu, baš kao što sam i ja gledao ove iste Amerikance ali u Novom Sadu na poslednjem Exitu, a moja supruga se slikala s njima dok sam ja svirao na mnogo manjem stejdžu sa ortacima.
 
Geršvinovo delo sam slušao na času muzičkog u OŠ Vojvoda Mišić na kojem sam bio povremeno dekoncentrisan baš kao što sam, u poslednje vreme, redovno na koncertima. Ali to je samo na prvu loptu jer sam, zapravo, i te kako skoncentrisan. Meni svi ti koncerti, na koje idem u poslednje dve godine, narihtaju toliko dobrih rečenica, da ih stavljam u bivši i budući roman. Zato sam zapravo savršeno skoncentrisan da što bolje iskoristim koncerte i na Exitu, Džez festivalu, koncertima Beogradske filharmonije na Kolarcu. I onda se umorim, ali tu je divan domaćin, Jelena koja je i smislila čitavu ovu blog avanturu. Odvede nas u klub Filharmonije gde svi muzičari otpuste žice, smokinge i zatraže kao i svi ostali “jednu ljutu, ili jedno ladno“.

Iz drugog ugla 26/11/15 Muzikolog Ana Đorđević

Ostavite komentar

Komentarišite prvi!


wpDiscuz