Običan dan. Petak veče. Toliko puta smo se sreli. Sednem i zažmurim. A on, prvi takt i pravo u srce.   “Pa čoveče", kažem ja, “kako tako?! Valjda prvo treba da se predstaviš, polako”, a on će: "Nemam vremena. Ne mogu tako. Sve se nakupilo. Ne mogu da obuzdam bujicu. Neka slutnja me obuzima, ne da mi mira".   "Ali polako, nije život s neba pa u rebra, ima vremena, rešiće ...