Kažu da sam na čudan način impresionirana suncem. Njegovim izlascima i zalascima, a naročito mestima gde ono izranja i privremeno nestaje. Kao i nastojanjem umetnosti kroz vekove da to i dočara. Od Moneove impresije rađanja do umetničkih kadrova zalaska u “Čaju u Sahari”.
 

 
Program koji se u petak uveče našao na repertoaru Beogradske filharmonije je zanimljiv iz razloga što je, iz mog ugla gledano, to bio pokušaj muzike da dočara sunce. Rautavarino Cantus Arcticus delo za orkestar i traku, zvučna slika prirode u počast suncu, kao centralnim motivom, dočaranim fantastičnim dekrešendom u poslednjim stavu Selidbi labudova. Šostakovičev vedri Koncert za klavir i orkestar sa trubom, spoj energije, raspoloženja i dobre atmosfere, rečju onomatopeja svetlosti. Kulminacija se desila sa Žar-pticom. Publika je mogla zaista da vidi i doživi to magično sjajno stvorenje, palatu, baštu, princa Ivana, zlog Kaščeja i princeze. Sve je to zvučalo i bilo na svom mestu, valjda kako je i sam Stravinski zamislio. Jedino je pitanje za mene bilo hoće li se Žolt Hamar, nakon koncerta, prvo zahvaliti fagotistima, klarinetistima, harfisti, udaraljkama, pa prvim violinama i na kraju violončelistima, ili će redosled biti unekoliko izmenjen. U svakom slučaju, beše žar svuda oko nas i u nama.
 
Posle koncerta, prijateljica, Beograđanka koja duže vreme živi u Francuskoj, reče: “Stvarno dobro sviraju!” To je bio solidan uvod u prelep kraj nedelje koji je usledio.
 
Možda se može reći da svetlost a priori nema zvuk. Da muzici nije svojstvena materija. Da nam sunce više nije u fokusu. Da note ne mogu da leče. Da nije dokazana direktna veza između uspešno izvedene koncertne predstave, oslobađanja od stresa i potonjeg opuštajućeg vikenda.
 
Ja u to ne verujem. A verujem ni Stravinski…