Vreva ispred Kolarca. Petak je. Poznajem li nekog? Oktobarsko veče puno očekivanja. Sedmica iza mene ostavila je traga na nervni sistem. Burne misli se roje, stresne situacije se premotavaju kao auto plej na Fejsbuku, retrogradni Merkur, voda otkrivena na Marsu, neki umor i trema. Moj zadatak je da odslušam koncert i napišem impresije.
 
Izabrala sam Malera. Njega sam upoznala preko Alme. Davno sam čitala o njenom uzbudljivom životu. Beše zavodnica par ekselans. Raskošna lepotica nagluva na jedno uvo te su sagovornici imali osećaj da za nju samo oni postoje. Od nje sam naučila da svaku manu možete pretvoriti u prednost. Maler je patio zbog nje, varala ga je na angro. Posle je i Kokoška prolazio sa njom kroz pakao strasti. Na repertoaru V simfonija. U moj život ovo delo je ušlo preko jednog od mojih omiljenih filmova „Smrt u Veneciji“. Na programu koji stežem piše – Za zaljubljene. Pitanje koje mi se nameće dok ulazimo u salu i nalazim svoje mesto na balkonu glasi – Da li sam zaljubljena ili samo očarana? Odlučujem da o tome u trenutku ne razmišljam.
 
Članovi filharmonije su postavljeni na sceni. Moje misli se polako gase, povlače se izlaskom dirigenta. Koncert počinje. U početku sam malo mislila o tome kako su na sceni mladi ljudi. Zapazila sam i sve nijanse crne u koje su obučeni. Bila je jedna u sivom – da li ona ima neku specijalnu ulogu, ili je jednostavno bila samo tako raspoložena. Kako je vreme odmicalo, tako me je njihova neverovatna energija uvlačila sve dublje u priču koju je Maler napisao na početku veka iz koga i ja potičem – 20. veka. Čitav život u nekih 70 minuta. I usponi i padovi i sve što jedna priča treba da ima, ali ta neverovatna bujica i snaga instrumenata, umeće i virtuoznost pod sigurnom dirigentskom palicom nadjačali su svaku misao u moju glavi. Oslobodili su mi memoriju od budalaština svakodnevice. Maler je pobedio osećaj da me prate sitni maleri i da nemam puno ljubavne sreće.
 
Na aplauzu sam plakala, iskreno bejah dirnuta. Uvek plačem kada neko da sve od sebe u pozorištu, to mi je druga kuća, Talijin hram. Tamo, bez obzira na mane ili sitne greške – suze idu jer ansambl je dao deo sebe nepoznatim ljudima u bespovrat, Nisam znala da ću zaplakati i u Kolarcu te večeri. Dodirnuli su me u slabu tačku i stavili melem na nju. Život je počeo manje da žulja. Te večeri sam odlučila da dopustim da očaranost preraste u zaljubljenost, Peta simfonija mi je pomogla da rešim tu dilemu na licu mesta, uz dirigenta Joela Gamzua.
 
Preporučujem svima ovu akciju. Sve što je potrebno jeste da u programu #bgfilharmonija – pronađete delo i prepustite se magiji. Neprocenjivo je da vam Beogradska filharmonija svira za vašu dušu.