Telefon signalizira pristigli SMS. JM: “Lokice, da li si raspoložen za Filharmoniju večeras?“ Naravno! To je sigurno najbolji način da zaboravim najneprijatniju nedelju u svom odraslom životu,  kad sam – bez valjanog marketinškog plana i besplatno – završio na većini naslovnih strana srpskih glasila. Bio sam izmešten u drugu ravan iz koje sam imao poteškoća da izađem. Ugrabio sam priliku da sednem u voz ka normalnom u deliću sekunde, bez puno premišljanja.
 
Dani su histerični, sekunde i minuti se smenjuju u entropijskom nizu. Jedva stižemo  oko 20.15.
 
Sve je mirno! Nestvrano tiho. Mermer je topao i detalji unutrašnjosti velikog hola me umiruju. Precizni spojevi, kvalitet materijala, glatkoća stepeništa i patina gelendera deluju kao preko potreban melem za ustreptale nervne spojeve.
 
Kroz debela drvena vrata tek tiho dopire prijatan huk, još nije muzika, samo vibracija. Još bolje, pomislih!
 
Kasnimo. Moramo da sačekamo pauzu da pokret velikih drvenih vrata vibraciju pretvori u muziku. Nestrpljiv sam, želim da me muzika što pre prigrli, uteši.
 
Najzad, vrata se otvaraju. Držim Irenu za ruku. Sedamo. Treći red desno. Na bini osmesi. Blago njima.
 
Iz mnoštva nasmejanih lica izdvaja se naizgled sasvim običan gospodin. U ruci drži hornu. Svetluca, izvija se, izgleda fantastično. “Readymade” objekat.
 

 
Gospodin se smeši, menja izraz lica, skuplja usne i ljubi svetlucavi metal. Veliku salu Kolarca ispunjava koncert za hornu i orkestar br. 2 Riharda Štrausa. “Obični’ čovek na bini je Štefan Dor – kako sam kasnije saznao, odličan prijatelj moje odlične prijateljice Isidore (SANU power).
 
Čovek i svetlucava mašina počinju čarobni ples nota koji u sekundi haos pretvara u harmoniju. Sve je okej, život je stvaran. Misli se vraćaju u logičan sled. Zamišljam kako su Paul McCartney i Goeorge Martin nasnimavali oboe u Abbey Road studiju.
 

 
Živ sam, došao sam kući.