Violine su kao mladi ljudi. Vriskom i grajom istrčavaju u prvi plan, otimaju pažnju i visokim tonovima kao da neprekidno viču: Vidi me šta sve umem, vidi me! Trube i tromboni su kao potentni mužjaci koji kad se oglase, dirigentu i prvim redovima publike bi bolje bilo da im je kosa dobro pričvršćena za glavu. Flaute su kao skockane dame čije su reči suva magija, nepodnošljiva lakoća zavođenja. Membranofoni su kao iskusni mudraci čija svaka reč zakuje sudbinu u svakoga ko ima sreće da ih čuje. A fagot? Ja se osećam kao fagot. Fagot ne svira nego razgovara. Ne trči u prvi plan, ali kad progovori, kaže svašta. Stalno je nakrivo nasađen iako ima veoma veliki raspon mogućnosti. Brz je ali smiren. Visok ali srednji. I taman kad sam hteo da povičem: Pravda za fagot, počela je ta bajka o izuzetnosti srednjih – Vivaldijev Koncert za fagot i orkestar u d-molu. Serđo Acolini, i sam približne građe kao njegov instrument, postao je jedno sa tom kutijom za diplomu i, prateći tonalnu agilnost fagota, cupkao i kretao se po sceni tako da je bilo lakše okom pratiti zvuk nego njega. Nije imao koreografiju nego osećanja. Ali nisu to u potpunosti bila patetična osećanja snenog romantika ili dramatične senzacije baroknih vitezova umetnosti. Acolini je, u svoj toj notnoj besprekornosti bio i duhovit, i ciničan, i nevaljao i raspojasan. I publika s njim. Za razliku od glomaznih izvođenja većine istorijskih dela kad mi suze pođu niz obraze bez moje volje, ovde nisam mogao da ukrotim krajeve usana koji su se stalno krivili u osmeh. Nakon Vivaldija izveo je i Hajdnov Koncert za fagot i orkestar u C-duru, a onda je, zbog ovacija koje uopšte nisu imale nameru da prestanu, došlo do iznenadnog spektakla: Serđo je na scenu pozvao dvojicu svojih kolege iz Beogradske filharmonije, Nenada Jankovića i Dušana Petrovića. Uperili su svoje tri moćne cevke prema nebu, onako erektilno naherene, kao da slave tu religiju erosa tako karakterističnu za muzičare, i počeli da ispaljuju tonove Vivaldijevog drugog stava koncerta za dva čela u d-molu. Do tog trenutka nisam ni znao da nešto može istovremeno da bude nežno i bezobrazno. Ali kad je jedinstvo života i smrti poteklo iz tih crvenkastih nebeskih oluka, poželeo sam da tog trenutka umrem, da mi to bude posmrtni marš i da taj zvuk postane večnost u kojoj ću se kupati.