Planirala sam da ’zapalim’ sa drugog dela, da budem malo sa sinom pred spavanje, i onda mi draga Jelena (za vas gospođica Milašinović) kaže da bi bilo lepo da baš ja večeras započnem prvi blog o koncertu iz ugla pretplatnika… hej, to je baš velika čast, ne mogu da odbijem. Prvi deo, Brams, očekujem da bude odličan kao i uvek, nežan i melodičan… drugi deo Respigi, e to me vraća u srednju muzičku, profesorka Jelica Gilić, slušanje muzike sa starih gramofonskih ploča…
 
Otvaranje sezone je uvek bitno, ne samo zbog uobičajenog beogradskog ’videti i biti viđen’, već i zbog neizvesnosti…da li su se muzičari previše odmarali, udaljili se, ulenjili, ili su ponovo spremni da nas zadive… Ovog puta smo bili lišeni te dileme, jer su nas samo pet dana ranije, predvođeni neponovljivim maestrom Mehtom sve začarali, tako da ni večeras nismo očekivali ništa manje.
 
Početak mi se, lično, učinio čudnim, jer je delovalo da su se muzičari malo unervozili zbog dugog čekanja (nikada se nije desilo da koncert kasni 14 minuta), potom je ušao Novak Đoković i posle par minuta sve je došlo na svoje mesto, i filharmoničari su, podržani dvojicom divnih solista, Krilovim i Brunelom, počeli da stvaraju magiju…
 
Respigijeva Rimska trilogija, u drugom delu koncerta, bila je pravo uživanje. Maestro Mandeal, nadahnut i inspirativan, muzičari precizni i ekspresivni, a muzika je svakog od nas vodila u sopstveni, introspektivni film… mene je jednostavno odnela na Đanikolo, Olimpijski stadion, u Viu Fratinu… a finale, Rimske pinije donelo mi je toliko žive, gotovo opipljive uspomene na Večni grad.
Jedva čekam sledeću dozu.
 
P.S. Bilo je lepo što je Novak Đoković, heroj nacije, odlučio da dođe na otvaranje sezone. Ali prave zvezde su večeras bile na sceni.
 

 
A evo kako početak sezone vidi Sandrin muž: 
 
Ja na koncertu nisam bio, ali ću vam ispričati kako je bilo.
 
Svaki koncert ima tri dela: deo pre koncerta, sam koncert i život posle koncerta, a prvi u sezoni stvarno treba preživeti!
Srećom, ove godine smo bili lišeni te euforije jer je haljina izabrana, kao i drugarica za koncert, a filharmoničari su već oduševili na koncertu sa Mehtom pre pet dana. Kako se supruga približava Kolarcu, tako se moj telefon usijava od poruka.
 
– Tu su Lejla i Voja.
– Tijana ima super haljinu.
– Još nije počelo.
– Toplica nije tu.
– Kasne.
– Miša još uvek dobro izgleda.
– Nole dobio ovacije Kolarca.
– Konačno počinje. 20:14.
– Zar nema neka himna Beograda pošto je Filharmonija Beogradska?
– Deluje mi da ih je čekanje unervozilo.
– Auuu, kako svira Krilov.
 
…i tako ceo prvi deo. Onda dešavanja iz foajea za vreme pauze:
 
– Beker ima Puma patike.
– Treba da me fotkaju za blog.
 
A onda, odjednom, pauza u porukama. Brinem se. Gospođa stiže kući i pokušava da svoju euforiju prenese i na mene. Ubrzo odustaje i hvata se telefona. Iz telefonskih razgovora sa drugaricama-koleginicima-komšinicama koje su (a i nisu) bile na koncertu, saznajem da je drugi deo bio fantastičan, filmski. Veljko je imao divan solo. Deo duvača je bio na balkonu. Ceo drugi deo koncerta je bila u Rimu, Olimpiko, Đanikolo, Via Fratina, i sva ona mesta gde me je vukla. Mandeal je istinski uživao, i baš je bio inspirativan…
 
I tako taj koncert nastavlja svoj život u kancelarijama, kafićima, tviteru, blogu do sledećeg petka…