Posle gotovo tri decenije na matičnoj violi, svirati bas gitaru u Filharmoniji bilo je uzbudljivije od bilo koje 007 avanture. Stvarno nisam zamišljao da ću bas gitaru svirati u fraku! Svirka na basu umesto na violi je prilika koja se ne propušta.
 
Moj muzički put tekao je vrlo spontano. Od violine došao sam do viole, a pre toga, sa 16 godina krenuo sam da sviram bas gitaru. Nikada nisam mislio da ću postati član Beogradske filharmonije, a kamoli da ću u svom orkestru imati priliku da sviram na oba instrumenta.
 
Bas sam počeo da sviram u grupi „Far“. Potom sam menjao par bendova, pa se ponovo vraćao u „Far“. Do devedesetih godina sam radio sa bendovima, a onda više nisam mogao da uskladim sa Filharmonijom. Mada, razmišljam, ne razlikuje se to sve puno. Mnogo sam naučio iz svirke sa bendovima, primenio u Filharmoniji i obrnuto, suština je ista – grupno sviranje!
 

 
Iako sam tolike godine u Filharmoniji, naravno da sam na ovom koncertu imao tremu! Pred kolegama je trebalo zasvirati na sasvim drugom instrumentu. Najviše sam kritičara, ali i podrške imao na bini. Najpre mi je bilo neobično svirati bas iz nota, i to iz sasvim drugog ključa. Za razliku od grupe viola, zvuk basa je apsolutno dominantan, pogotovo u Goldfingeru, na čemu je dirigent posebno insistirao. Na koncertu sam uživao i opustio se, za razliku od generalne probe kad sam bio jako napet. Nisam bio načisto sa zvukom. U tehničkom smislu nije bio mnogo zahtevno, ali i to je sve relativno, jer je teško uklopiti se u orkestar zbog potpuno drugačijeg načina sviranja. Bilo je nezgodno na Kolarcu, ritam sekcija je bila vrlo izdvojena,  ispod balkona, tako da smo veoma malo čuli orkestar pa je jedino rešenje bilo, pouzdati se u dirigenta Gabrijela Felca. Oduševio me je! Često je dolazio kod nas u Filharmoniju ali sa klasičnim programom. Ovom prilikom potpuno je uspeo da se pretvori u „revijskog“ dirigenta, da opusti atmosferu i da se potpuno prilagodi stilu.
 
Gledao sam da se adaptiram, da pratim dinamike i ne budem glasan. Trebalo je to proceniti. Da li sam objektivno bio glasan, jesam! Prvi ton teme bio je prilično upečatljiv, onako, sa stavom. Bas je, inače, dominantan u bendovima, osim kada nije! Pogotovo kada imaš gitariste sa jačim pojačalom. Zato je bilo čudno u orkestru sa ovim instrumentom, a navikao si da sviraš tiho. Mada, u Filharmoniji često postignemo tenziju rok energije. Za mene je to kao kada sviramo Betovena koji je po meni apsolutni roker klasične muzike!
 
Bas gitara mi je mnogo više od hobija – simbol jednog prošlog života. Kada slušam muziku puštam basove jače. Pruža mi slobodu, svakako veću od viole, ali ovom prilikom se spojila mladalačka ljubav sa profesionalizmom. Zatvorio se krug. Ne bih mogao da kažem da je ovo vrhunac moje muzičke karijere ali je svakako spoj dve stvari koje mnogo volim. Još jedino da je „Suzuki“ mogao da stane na binu pa da mi sve strasti budu zajedno!