Dok čekam početak koncerta, grebuckam noktom ivicu crne kartice. Na koncerte sam redovno i (pre)često počela da dolazim u trećem srednje. Prvih nekoliko godina, svako (za mene) novo delo bilo je kao obećanje sveta. Kasnije, nadogradnja mog shvatanja sveta. Već dugo pamtim samo kompozicije koje su svet za sebe. I za mene. Orkestar počinje za nijansu nesigurno, publika još uvek šuška, pokušavam da se fokusiram, a još primećujem bol u desnom ramenu. Izabrala sam sedište kao da nikada ranije nisam bila na Kolarcu – nemam mesta za noge, krivim vrat, duva mi neka promaja.Profesor Zoran Erić, Spisak br. 2. Slike se smenjuju brzo, jedna orkestarska situacija me oduševi, sledeća me malo zbuni – nije to što sam mislila, ili nije samo to. Prepoznajem delove spiska, razumem isto a drugačije, prihvatam suživot intimnosti i oporosti. “Šta sam ja ima vrednosti jedino u kontekstu šta sam postao.” Spisak ne govori samo jednu stvar, ni samo niz stvari. Spisak je međuprostor i metaprostor koji se koncentrično širi.
 
U skorije vreme dosta razmišljam o spiskovima i u spiskovima. Spiskovima u umetnosti i ovim običnim, svakodnevnim. Spisak je pokušaj pravljenja reda u haosu, sistematizacije, uspostavljanja odnosa između stvari. Aleksandar Ram je odličan. Precizan je i hitar, pametan i razigran, po reskosti tona ponekad podseti na Majskog. Pleše dok svira. Plešu perkusionisti, zaposleni i zadovoljni, pleše orkestar, u parovima, u odlično interpretiranim kamernim grupama, u retkim tutijima koje jedva čeka. Muzika Koncerta br. 2 je spisak plesova koji se prebrzo prekidaju i smenjuju, razigravaju, lome. Od popularnih pesama i prepoznatljivih Šostakovičevih motiva, to su i gorke i poletne igre koje me na svašta podsete, a prođu pre nego što složim misli. Pre nego što napravim spisak? Večeras ništa nije ono što jeste. Eko naziva spiskove gramzivima. Slike, plesovi, asocijacije, sećanja. Solistička kadenca sa apsurdnim dairama me zabavlja i zanima.
 
Stvar sa tim neudobnim sedištima na galeriji Kolarca je u tome da smo na njima sedeli onda, kao srednjoškolci. Sedište ne otvorimo, sednemo na obod. Sve se vidi i svi se vide, može da se gleda u ruke solisti i u note dirigentu (ne vidi se tekst, ali se vidi koliko ima do kraja) i ko je sve došao i ko je izašao.
 
Uvek mi je pomalo neprijatno u društvu krupnih gestova, makar to bila i muzika Prokofjeva. Muzičarima iz orkestra nije. Kao da su tek sada potpuno opušteni i raspoloženi, na svome, u velikoj, marševskoj, samouverenoj Trećoj simfoniji. I u velikom društvu, u trojnom sastavu. U interpretaciji maestra Jurovskog i Filharmonije, prvi stav je malo manje zloslutan i mračan, a još ritmičniji. Drugi zvuči više meditativno nego lirski. Prelepe boje drva, divna tekstura od malih glisanda gudača i harfi. Razmišljam o još jednoj muzici koja jeste i nije programska, o još jednoj promeni konteksta. Treći i četvrti stav čujem kao marširano i tako dalje. Dugačka kompozitorova krešenda postaju strmi zaleti. Jurovski sigurno iz njih uleće u kulminacione platoe, orkestar mu veruje, sve eksplodira u dug aplauz. Ne priliči mi sedenje na zatvorenom sedištu. Malo se samo naslanjam dok aplaudiram.