U mojoj sobi, toj svojevrsnoj muzičko-alhemičarskoj laboratoriji, širi se opojan miris poznoromantičarskih „isparenja“ sa požutelih stranica orkestarskih partitura, tih muzičkih pergamenata, kao i iz bogato ukrašenih kompleta diskova, koji poput muzičkih kutija čuvaju sastojke neophodne za otkriće tajne „muzičkog zlata“. U želji da otkrijem tu tajnu, prilazim polici i moja ruka nasumice odabira dve „muzičke kutije“ sa Malerovim i Štrausovim kompletnim delima. Izbor je samo naizgled slučajan. Gustav Maler i Rihard Štraus, pogađate, behu veliki magovi kompozitorskog reda, koji su nekada davno istovremeno tragali za tajnom „muzičkog zlata“. Oni su pomoću kompoziciono – tehničkog čarobnjaštva uzdigli muziku poznog romantizma do neslućenih granica sadržaja i forme i time je doveli u samo predvorje ekspresionizma. Pa ipak, uprkos modernosti kojom su odisala njihova dela, Maler i Štraus se u svojoj potrazi za savršenstvom muzičkog izraza nisu odrekli romantičarske prošlosti. Gle čuda, iz njihovih „muzičkih kutija“ baš sam izvukao dela koja to prikazuju na najbolji mogući način – Malerovu Sedmu simfoniju i Štrausove Četiri poslednje pesme. Međutim, ubrzo sam shvatio da tajna „muzičkog zlata“, koju kriju ova dela, ne može biti odgonetnuta u ograničenoj zvučnosti moje male muzičko-alhemičarske laboratorije, već da je moram otkriti u nesputanom orkestarskom zvuku koncertne dvorane. Znao sam odmah kome prvo da se obratim za pomoć u svome megalomanskom traganju – Beogradskoj filharmoniji, sopranu Dušici Bijelić i maestru Danijelu Rajskinu.
 
Željno sam iščekivao taj 13. novembar kada ću pohrliti na Kolarac i zajedno sa filharmoničarima, solistkinjom i dirigentom, upustiti se u potragu za tajnom muzičkog zlata. Ne bez straha, jer sam strepeo za izvođače koji su trebali da se suoče sa veoma zahtevnim delima, samim vrhovima simfonijskog i vokalno – instrumentalnog repertoara. Svetla su se ugasila i koncertna magija je mogla da počne. U prvom delu programa našle su se Štrausove Četiri poslednje pesme koje pevaju o životu i smrti na metaforičan način, kroz smenu godišnjih doba, buđenje prirode i njen odlazak u večni san. Štraus je melanholične stihove omuzikalio na maestralan, poznoromantičarski način, kroz nenadmašni tretman sopranske deonice, izvanredno bogat i sadržajan harmonski vokabular, rafiniranu orkestraciju i solistički tretman orkestarskih instrumenata. Mlada i talentovana Dušica Bijelić je svojim lirskim sopranom uspela da nam na veoma muzikalan i kultivisan način približi svu raskoš i lepotu, ali i zahtevnost vokalne deonice u Štrausovom delu. Ipak čini se da je u njenom izvođenju nedostajalo malo jasnije izgovaranje divnih stihova Hesea i Ajhendorfa na nemačkom i još suptilnijih dinamičkih nijansiranja na pojedinim mestima u kompoziciji. Međutim, to nije uticalo na moje uživanje u odličnoj interpretaciji koju nam je ona pružila i zadovoljan sam iščekivao drugi deo programa. Beogradski filharmoničari i maestro Rajskin hrabro su se upustili u tumačenje izuzetno teške partiture Malerove Sedme simfonije, koja u stilskom pogledu predstavlja pozni romantizam sa ekspresionističkim akcentima. U muzičkom jeziku ovog dela to je izraženo kroz smela harmonska i melodijska rešenja, virtouznu orkestraciju sa neuobičajenim tembrovskim kombinacijama i reskom zvučnošću. Složenost muzičkog tkiva dela upotpunjena je bogatstvom zvukova malerovskog simfonijskog univerzuma, u vidu marševskih ritmova, koralnih tema, tonskog slikanja prirode, pastoralne i nokturalne atmosfere, i mnogo čega drugog, a sve to začinjeno neskrivenim primesama groteske i ironije. Orkestar i dirigent su odvažno pristupili ovoj čudnoj alhemičarskoj muzici i neustrašivo koračali trnovitom stazom od prvog do petog stava, iako ne uvek sa idealnim zvučnim i intepretativnim rezultatom. Svaka nesigurnost ili greška koja bi se javila, bivala je pak brzo potisnuta energičnim muziciranjem filharmoničara, koje je naročito dolazilo do izražaja u  moćnom i punom orkestarskom zvuku brižljivo izgrađenih klimaksa pri krajevima stavova.
 
Kraj koncerta dočekao sam uveren da je od savršenstva same spoznaje tajne „muzičkog zlata“ mnogo bitnija potraga za njom, sadržana u čaroliji živog izvođenja. To traganje neizvesno, puno iskušenja i čudesnih otkrića, kako za one koji pitaju, mlade muzičke – alhemičare poput mene, tako i za one mnogo iskusnije, koji odgovaraju – orkestar Beogradske filharmonije, njene soliste i dirigente.