Nikada nisam bila ljubitelj preranih aplauza. Publika voli da, ukoliko poznaje delo i izvođača ili se prepozna u moru emocija, svoje oduševljenje iskaže što je pre moguće, utrkujući se gromoglasnim pljeskanjem i povicima. Daću sebi za pravo da kažem da iskrena reakcija publike verovatno prija umetniku, da je povratna reakcija uvek sveža, uprkos tome koliko je puta ranije bila doživljena.
 
Ipak, dozvoliti i poslednjem akordu da odzvuči, dozvoliti da se muzička misao u potpunosti odsluša i razume, i tek potom ponuditi povratnu reakciju – to je retkost. Taj odgovor može biti pomenuti gromki aplauz. Može takođe da se otme neko razdragano ’bravo’ iskrenom slušaocu iz poslednjih redova. Ali isto tako, neko može samo da zanemi. Da utrne, ne želeći da se završi taj trenutak tišine u kome uzburkane misli preplavljuju ceo organizam. Možda je sekund u pitanju, možda tri, četiri, pet, ali izgleda kao večnost. Kao vakuum u kome su zadržani uzdasi svih prisutnih u koncertnoj sali, frenetični vrtlog osećanja koji preti da svakog trenutka eksplodira. A kada stvarno eksplodira, onda taj aplauz traje i traje, bez naznake da će se ikada završiti.
 
Kao slušalac, ja želim baš to. A upravo to se i dogodilo više puta na koncertu održanom na Kolarcu protekle nedelje, u okviru ciklusa Filharmanija i Za zaljubljene. Beogradska filharmonija pod vođstvom energičnog Eiđija Ouea, sa posebnim gostom, violinistom Nemanjom Radulovićem, priredila je dvostruki vanserijski užitak beogradskoj publici. Na programu su bila ostvarenja  koja se ubrajaju u najveće ’hitove’ klasične muzike – Štrausova simfonijska poema „Don Žuan“, Koncert za violinu i orkestar br. 1 Maksa Bruha i, omiljena među simfonijskim divovima, Šesta, „Patetična“ simfonija Petra Iljiča Čajkovskog.
 
Veče je otpočelo Štrausovim viđenjem legende o poznatom zavodniku, premijerno izvedene 1889. godine u Vajmaru. Raspoloženi muzičari poigravali su se notama, razmenjujući teme ljubavnih pesama, zavodljivih epizoda i motiva čežnje i nežnosti, zasićenja i egzaltiranosti. Eiđi Oue pronašao je izvrsnu meru energije za ovo izvođenje, a orkestar ga je zaneseno pratio.
 
Potom je na scenu izašao Nemanja Radulović, bez sumnje dugo i željno iščekivan na sceni Kolarčeve zadužbine. Virtuoz na violini pokazao je šta znači biti zaljubljen u muziku, beskompromisno, avanturistično i poletno. Izvrsno se razumeo sa Oueom i Filharmoničarima, dok je publika upijala svaki ton. Neobično simpatičnu notu dao je čak i manji peh sa žicom na violini, kada se videlo da su samo trenuci potrebni da se kolege razumeju pogledom, odzvižduću ton koji nedostaje i da se muzika nastavi kao da se ništa nije desilo. Prolomio se posle Bruhovog Koncerta žestok aplauz, koji je Nemanju Radulovića još nekoliko puta izveo na binu. Odsvirao je zauzvrat numeru iz filma „Šindlerova lista“, nakon čega je sve stalo na nekoliko trenutaka, i sala Kolarčeve zadužbine posvedočila je potpunoj tišini koju je, izvesno je, pre samog aplauza prekinula i pokoja suza koja se skotrljala niz obraze. Još jedan bis, Paganinijeve „Varijacije“ i svet je opet došao na svoje, radostan i zadivljen muzikom koja je tu i u tom momentu nastala.
 
Može se reći da je interpretacija „Patetične“ simfonije bila nešto drugačija od onoga što se inače očekuje. Bila je življa i burnija, pokazala je veći inat i borbu, da bi zato njen pesimizam na samom kraju, u poslednjem stavu, bio još mračniji i mističniji, a pomirenje sa sudbinom konačno. Opet tišina, opet smo sačekali da Čajkovski, Oue i Beogradska filharmonija završe misao i daju nam priliku da tu misao kasnije nasamo preispitujemo i sami dovršavamo.
 
Moguće je da vam delujem, čak i danima nakon koncerta, previše egzaltirano i ushićeno. Ukoliko ste bili na koncertu, potpuno ćete me razumeti. A ako niste – ne propustite sledeću priliku za ovakav doživljaj.