Poštovana publiko… Ako ste se ikada pitali čiji glas vam preti na početku koncerta da isključite mobilne telefone, na umilnom srpskom i nešto manje umilnom engleskom, to sam, evo, ja. I dok počinje poslednji mesec moje desetogodišnje filharmonijske bajke, pokušaću, doduše ne tako vešto kao Šeherezada, da vam ispričam šta je naš koncert.

Dragi moji, za nas, koncert Beogradske filharmonije je ljubav, strast, radost, drugarstvo, tuga, san, sreća, ljubomora, zavođenje, tajne, očaj, ekstaza, i to ne nužno tim redom. Zavisi. Koga sretnete dok dolazite na Kolarac iz Filharmonije kroz uvijene hodnike, sa kojom lepoticom iz drugih violina razmenite savete o šminki, koji basista iz stare garde vam poljubi ruku, i ponekad, nešto ređe, ko su gostujući umetnici i šta žurimo da vam ispričamo #petkomu8. Izvinite zbog #, profesionalna deformacija.

Vi mislite da koncert počinje u osam, ali otkriću vam tajnu, postoji jedan život daleko od očiju publike. Već od sedam ulazimo u priču petka, koji je za nas filharmoničare nešto kao sveti dan. Tada je sve svečano, od ulaska lakovanih cipela u predvorje Filharmonije, preko koncentrisanih jednoličnih zvukova trombona koji se među prvima usviravaju u sali (momci, izvinite, možda je sada pravi trenutak da vam saopštim da to nisu prijatni zvuci :), dok u drugom uglu sale oboisti biraju odgovarajuće piskove, violončelisti se smeju samo njima poznatim šalama, a violine ćaskaju iznad otvorenih kutija, u kojima leže instrumenti  kao zapete puške. A ti koferi, oni su tek posebna priča! U njima su celi životi, od fotografija dece, unuka, voljenih, preko medicinske terapije, pa do rezervnih delova garderobe. Posle nekog vremena, prema tim kutijama naučite da prepoznajete vlasnike. I onda počinje pravo prijateljstvo.

A bilo ih, je nije da nije. Baš večeras, setila sam se svih tih dragih ljudi, kao na pokretnoj traci filma.

Prvo me je blesava Dragnićka opomenula da ne treba da perem zube u crnoj svilenoj haljini, a onda smo zajedno čistile fleku i glasno se smejale. Onda sam uživala u komplimentima koje sam dobijala za tu istu haljinu od kolega koje sam sretala na putu za Kolarac. Onda sam se kratko našalila sa Kuletom i srce mi se razvedrilo. Onda sam se dugo grlila – Kaća, Tamara, Goca, Latko, Dača, Selena, Nataša, Joca… Sa svima sam nešto važno razmenila, sve u tih dva minuta koliko mi je trebalo da dođem do bekstejdža Kolarca. A tu pulsira. Tu je žila kucavica koncerta. Tu se sve vidi. Ko ima solo pa ga razbija trema, kome je dosadno i samo čeka da se koncert završi, ko čeka nekoga da tuda prođe i da ga pozdravi i ko se tajno voli. Ispred solističke sobe, Andrejić mi je prodao neki fenomenalni bajati fazon, Asja i Danica su se raspitivale za moje bolesno dete, Miloš je žurio negde i izgledao kao da nešto mnogo važno treba da obavi, Jelena se jurila sa novinarima, Boki balansirao između svog života blagajnika i okorelog tviteraša, a Ivana je sa rukama punim nota, kao i uvek, izgledala kao da sve drži pod kontrolom. Pomislih kako će mi svi nedostajati. Promuvala sam se još malo na sceni, kroz nadolazeću publiku, i na balkonu sela na svoje mesto. Došla je i Vasi, opet zagrljaji, smeh i prijateljstvo. Počinjemo.

Postoji jedan trenutak pre nego što koncert počne, nakon što se orkestar naštimuje, a pre nego što uđe dirigent. Trenutak koncentracije i nestrpljivog očekivanja. Hauard Grifits je samouvereno stao za dirigentski pult i do kraja isto tako vodio orkestar. Već sam naučila kom dirigentu veruju, a kada se ključni ljudi oslanjaju ipak više jedni na druge. Ovaj je dobar, znam ga i od ranije. Anjino delo… prelepo!  I dok slušam Radost ponovnog susreta, razmišljam koliko sam ponosna na Filharmoniju, što je poručila čak pet dela od srpskih kompozitora ove sezone. Odličan projekat, sve pohvale za urednički tim! Pravi podvig je i dovođenje pijanističke zvezde, Fazila Saja, koji nas je svojom Tišinom Anadolije prošetao neverovatnim egzotičnim mestima. Na tom putovanju, odveo nas je i do središta sebe. Jedan od onih umetnika koji ostave za sobom trag, definitivno.

Ali ipak… utisak večeri za mene je Šeherezada! Pametna i zavodljiva princeza koja je na kraju pobedila sultanovo okrutno srce. Divota tog dela je što svaki solista iz orkestra može da vam ispriča deo priče. Koncertmajstor Mika je junački odsvirao čuveni violinski solo, Sanjina oboa je zavodila, tromboni su grmeli kao surovi car, a Nikola je ponovo briljirao na prvoj horni. Ne znam da li znaju, ali za svaki njihov veliki solo ja zadržavam dah. Brojim, žmurim i na kraju odahnem sa njima. Dok smo leteli na ćilimu iz 1001 noći, gledala sam im lica, kao da ih prvi put vidim. Na Mikinom se čita breme odgovornosti, Ksenija je hladna kao špricer i svira iz petne žile, Mirjana doživljava svaki ton lično. Breza je u svom svetu, zaljubljen u muziku, Marina blaženo uživa u lepoti. I na kraju… on, Filip! Gledam njegovo ponosno visoko čelo, kako pleše sa kontrabasom crpeći život na toj bini, dok mu se na ruci koja drži gudalo upadljivo presijava burma. I tada shvatam, ne idem ja zapravo nigde, biću tu svakog sledećeg petka.

Poštovana publiko, molimo vas da isključite svoje mobilne telefone i obaveštavamo vas da se na koncertima Beogradske filharmonije voli i svira do kraja. Do krvi. Svako od njih ima neku svoju priču da vam ispriča. Ako je čujete, bićete bogatiji za čitav jedan život. Ja već jesam. Vidimo se #petkomu8!