Koncert Filharmonije, diriguje Danijel Rajskin. Počinje Mocartovom 32. simfonijom, jednim vedrim, bljleštavim delom, koje je nekim čudom, namerno ili slučajno, u mojim ušima zazvučalo blisko starom, baroknom stilu. Istina, čuo sam veliki broj elemenata koji ovo delo nesumnjivo vezuju za Mocarta kojeg svi znamo, ali i za bečki klasični stil druge polovine XVIII veka, kao što je blještava orkestracija, ili klasičarska forma. Ali odjednom, tu se pojavi neka barokna sekvenca, neki dug razvoj čeone teme. Verovatno je reč o jednom od onih „ni tamo ni vamo“ pograničnih slučajeva, kojih u istoriji zapadnoevropske umetničke muzike ima dosta. Ovo je svakako bio jedan od takvih, naročito ako imamo u vidu da se dugo nije znalo da li je reč o samostalnom delu, ili operskoj uvertiri u tri dela.
 
Akiko Suvanai besprekorno, energično, ali vrlo svedeno i stilski uredno izvodi, sa orkestrom i dirigentom, Koncert za violinu i orkestar Vilijama Voltona. Više je nego očigledna njena snaga u ovoj zahtevnoj, ali britanski uglađenoj borbi soliste i orkestra, gde se na kraju, od konstantnog dopunjavanja dugih melodijskih linija i orkestarskih boja, ali i brojnih kontrasta nije znalo ko je pobednik. Na kraju, to nije ni bilo potrebno. Važna je samo tehnička perfekcija, muzikalnost, i uglađenost soliste, kao i koloristička raznovrsnost orkestra, koju su izvođači pokazali.
 
Bramsova Prva simfonija označila je novo razdoblje u istoriji nemačke simfonijske muzike. Devetnaesti vek je doneo veliko pitanje razvoja simfonije u periodu nakon Betovenove smrti i jedan od zadataka kompozitora (naročito u drugoj polovini veka) bio je da pronađu odgovarajuće metode kojima bi žanru simfonije udahnuli novi život i obezbedili dalji razvoj. Brams je, iako je zbog toga svojevremeno proglašen konzervativnim, odlučio da zadrži sve do tada poznate karakteristike simfonije (što se najpre ogleda u čuvanju forme sonatno-simfonijskog ciklusa) i načini one naizgled sitne, ali, kako se ispostavilo u budućnosti, revolucionarne promene iznutra. Mi ih danas zovemo principom razvojnog variranja. I orkestar je izdržao taj permanentni razvoj, jedan organizam koji na poseban način živi i diše. Ali, Brams je u finalnom stavu postavio jednu zagonetku. Naime, postavio je tri tematske sfere: temu prirode, temu duhovnosti i temu savremenog građanskog društva XIX veka, gde je otvoreno parafrazirao temu Betovenove Ode radosti iz finala IX simfonije. I dok je Betoven Odom radosti metaforično označio pobedu građanskog društva, Brams je, u preplitanju svoje tri teme kroz finalni stav izostavio odgovor.