Program koncerta Beogradske filharmonije bio je nesvakidašnji, jer je posle više od pedeset godina, izveden Koncert za violinu i orkestar broj 2 srpskog kompozitora Petra Stojanovića. Orkestar je predvodio japanski dirigent Eiđi Oue. Biografija ovog umetnika govori o iskustvu sa velikim svetskim orkestrima. Preterano teatralan i otvoreno sugestivan, ovaj dirigent jedan je od onih koji očigledno uživa u efektima. Naravno, ništa u tome nema loše, jer mnogi bi se složili sa opštim mestom, da je muzika između ostalog i jezik koji pokreće emocije. Ostvareni muzički gestovi u njegovoj interpretaciji ipak, nekako su stajali kao izolovani entiteti i u svesti pisca ovih redova nisu delovali kao povezane smislene celine. Prepoznatlјivi znakovi neprestano su iskakali, i izvođenju Ouea kao da je nedostajalo napora za poniranje u dubinu.
 
U izvođenju uvertire Tanhojzer Vagnera, orkestar se zaista pokazao kao kvalitetan. Naročito su brilјirali limeni duvači, što se od njih najviše i očekuje. Zvuk celokupnog orkestra bio je na zadovolјavajućem nivou, mada, čini se da orkestar Beogradske filharmonije poseduje još mnogo više volumena od onog koji je istaknut na koncertu. Tu i tamo, dolazilo je do blagih pucanja po šavovima, jer je ponekad, muzički tok bespotrebno bivao uznemiren. Kamerna epizoda u sredini uvertire, nije uspela i bila je najlošiji deo ovog koncerta. Slike s izložbe Modesta Musorgskog, od strane Ravela je orkestrirana tako da se čini da je dovolјno pustiti orkestar da svira sam, da bi delo već dobilo neko obličje. Eiđi Oue se zaista potrudio da sastavi smislenu celinu, istina preterujući u instrukcijama za koje je dovolјan jedan pokret ruke, bez ikakve posebne teatralnosti. Ponovo se činilo da je orkestru potrebno malo više volumena, ali je pohvalno što su deonice gudača bile izuzetno pokretne, uz veoma dobro istaknute deonice drvenih i limenih duvača. Ipak, generalni utisak je da je orkestar zvučao dobro, ali da je interpretaciji nedostajao kontinuitet povezivanja izdvojenih tačaka u smisao.  I najzad, završna numera, Velika Kijevska vrata, trebalo je da još više zvuči egzaltirano i uzvišeno, što bi, kada već govorimo o efektima koje japanski dirigent toliko voli da ističe, izvođenju još više dalo na značaju.
 

 
Koncert za violinu i orkestar broj 2 Petra Stojanovića, rekonstruisan je zahvalјujući redovnom profesoru Fakulteta muzičke umetnosti, Mirjani Živković, koja je postojeće orkestarske deonice, složila u partituru. Široj publici, poznat je peti koncert ovog kompozitora. Prilično guste, štrausovske fakture, koncert je po svim osobinama tipično romantičarski. Prvi put ga je svirao Jan Kubelik, 1916. godine u Pragu, a po kvalitetu, ovo delo ne odskače ni od mnogo poznatijih koncerata sličnog usmerenja. Izvođenje Mirjane Nešković ukazivalo je na vrsno upravlјanje melodijskim frazama koncerta. Čisto sviranje, bilo je prožeto intenzitetom i virtuoznošću. Lirski, drugi stav, zaista je zvučao poput sugestivne pesme bez reči, kako je okarakterisan u programskoj knjižici. U sviranju ove umetnice, nekako je najupečatlјiviji utisak ostavila kontrola širenja i skuplјanja melodijskih fraza, što je ukazalo na puno razumevanje romantičarskog senzibiliteta koncerta. Svaka rekonstrukcija dela domaćeg kompozitora, čin je dostojan svakog poštovanja i Beogradska filharmonija je doprinela tome da još jedna kompozicija srpskog autora bude spašena. Mnogi su neupućeni u šokantan podatak, koliko još samo domaćih dela ima koja bi na isti ovaj način trebalo da dožive rekonstrukciju. Takav posao, trebalo bi sprovesti sistemski i na nivou projekata. Nadajmo se da ćemo ovakav čin, koji bi doprineo pravoj renesansi srpske muzike, jednog dana konačno i doživeti.