Ok. 19.45h. To je to. Vreme je. Poslednji pogled u ogledalo, sve je na mestu. Možda je ipak trebalo da sklonim kosu sa lica? Ma, cool je. Ajd’ sad na štiklama niz stepenice, mora se neka cena platiti za koncertnu eleganciju! Mažem gudalo i proveravam štim. Aha, četvrti pult, tu smo Anči i ja. Puna sala. Divno!!! Prolazim još jednom onaj nezgodni skok u trećem stavu Šostaka i onaj pasaž u “Ptici”. Radi. Spremna sam. Sad će i maestro… Sjajan je na probama, baš me zanima kakav će biti večeras? Hoće li nas “pustiti“?
 
Izlazi na scenu, podiže ruke i….ptice!!! “Letimo“ iznad Arkitčkog kruga na krilima ševa i labudova iz Rautavarine kompozicije za traku i orkestar. Oni kratki trenuci tišine prepunog Kolarca, nabijeni iščekivanjem i znatiželjom probuđenih čula publike i nas, naoštreni rizikom i emocijom – postaju još magičniji uz zvuke Rautavarinih ptica.
 
Sledeća stanica – Moskva i Šostakovič. Ovaj čovek nikad neće prestati da me iznenađuje svojim “rešenjima“! Ima tu nečeg džedajevskog. Evo i Sanu na stolici ispred osećam – kao deca smo u prodavnici slatkiša! Svaki Šostak na repertoaru je poslastica za nas fanove. Sjajan solista Bojde i još bitnije, naš Solunac koji je pokidao na trubi!
 
I kao što kažu, ostaje najlepše za kraj. Eto nas u Parizu uz “Žar pticu” Stravinskog. “Nekada davno, bio jedom jedan….” Kontrabasi, početak. Žmarci. Kao poziv za ples, dozvola za slobodno kretanje na bini, puštamo mašti na volju. Iščitavamo u transu još jednom stranice ove ruske bajke vodeći je do kulminacije u tremolu, visoko podižući violinu gore ka pticama, Parizu, Moskvi, Arktiku…
 
Gromoglasan aplauz je najlepši povratak u realnost. Izlazim sa bine, a tamo za četvrtim pultom ostaje još po neki san… Čiča miča i gotova priča.
 
P.S. A da, onaj osećaj kad skineš štikle…