Svetlo i tama, jin i jang, crno i belo, sreća i nesreća najčešće se izgube u prevodu pa ih uglavnom, tumačeći prirodu njihove apsolutne suprotnosti, vidimo kao život i smrt, što je ishitreno i diletantski. Svetlo i tama su ljubav i smrt, jer život nije krajnji opozit smrti, niti nužno mora biti svetao i srećan. Naprotiv, češće ume da bude džangrizav i naporan kao stara komšinica. Ono što čini život blještavim i srećnim jeste ljubav. Ona je nerazdvojni opozit smrti i zato onaj ko voli mora da umire svaki dan. Nema tu nikakve patetike, to je zakon fizike. I muzike.
 
„Ono što nas uvek, ali baš uvek stvarno vozi su Šostak i Čajkoš“, rekao mi je Breza dok smo pijuckali u Informbirou između probe i Koncerta za zaljubljene Beogradske filharmonije na Kolarcu. Šostakovič i Čajkovski. Pa da, pomislio sam. Šostak i Čajkoš su, osim euforičnog zvučnog predavanja življenju, što je karakteristično za sve genijalne umetnike, imali i taj mali kapric konstantnog dijaloga sa smrću. Kao da su svakodnevno pili čaj s njom. Breza i ja nismo pili čaj, ali smo se obojica tih par minuta intenzivno pripremali za Čajkovskog. On da ga svira, ja da slušam. On se znojio u fraku, ja sam polako cedio šljivovicu i pušio Drinu bez filtera. Kao pred streljanje, pomislio sam. Ubrzo je on pošao na jedan, ja na drugi ulaz Kolarca. Valjalo je mreti.
 
Kao i u stvarnosti, smrti je prethodilo mnogo, mnogo života. Štrausov Don Žuan je divljao u zvučnom prostoru dvorane prvih sedamnaest minuta zavodeći i muzičare i publiku i instrumente, japanski dirigent, superstar Eiđi Oue se pretvorio u leptira, ali jezivo snažnog leptira koji je čitavim svojim telom sugerisao neukrotivost onog osećanja kad se dvoje sretnu. Nije izgledao kao neko ko je zaljubljen, izgledao je kao ljubav.
 
Ipak, ja sam i dalje mislio o smrti. Posebno kad je Štraus završio sa svojom pričom o neuhvatljivosti ljudskih strasti i kad se na pozornici pojavio veštac Nemanja Radulović. Ne zbog toga što je bio sav crn i visok kao smrt, ne zbog toga što je došao kao jang Eiđijevom jinu, već zbog toga što su se uz potpuno nestvarne, onostrane zvuke njegove violine, koja kao da je imala nesrazmerno širi registar između nežnosti i snage nego sve druge violine koje sam čuo, 800 pari grudi u sali ritmički podizalo i spuštalo odbrojavajući taktove do konačnog kraja. Bruhov koncert za violinu i orkestar br 1, op. 26 u ge-molu bio je koncert uzdaha.
 
Naravno, mladi Radulović nije mogao tek tako da ode sa scene a da ne pokaže zašto ga zovu „Hendriks sa violinom“. Dva puta je vraćen na bis i, zemunski rečeno, ispoštovao je. Kako ga je samo đavolski svrbeo vrat violine dok je svirao temu iz Šindlerove liste Džona Vilijamsa i  Paganinijev Kapričo! To više nisu bili munjeviti prsti genijalnog muzičara, to su bile kapljice užarene lave koje kaplju direktno sa Sunca na žice. Više nije bilo uzdaha. Niko nije disao.
 
„Wake up, it’s time to die“, rekao je Rutger Hauer kao replikant Nexus 6 u kultnom filmu iz 1982. „Blade runner“. Nije isključeno da je isto to, samo na ruskom, pomislio Pjotr Iljič kad je završio svoju poslednju, šestu simfoniju. Zbog svog neprihvatljivog ljubavnog života koji je, prema većini izvora, uključivao i romansu sa članom careve familije, ovaj genije se u poslednjoj godini svog života našao pred dramatičnim izborom: ponuđeno mu je da bude ubijen, ili da se ubije sam. Popio je vodu zaraženu kolerom. Šesta simfonija, kasnije nazvana „Patetična“, nije bila njegov testament. Bila je konačni dijalog sa smrću. Ako se pažljivo oslušne, u kompoziciji se tačno može čuti kako je maestro grozničavo beležio zvuke koji dopiru do njega: bat koraka smrti koja dolazi niz hodnik, češanje peševa njenog kaputa o zidove, struganje njene kose koju vuče za sobom po podu. Iako je simfonija nazvana „patetična“, ja tu nisam čuo ni trunčicu žalopojke, straha ili samosažaljenja. Preplitanje durskih i molskih osećanja, grozničava, skokovita tonska jurnjava između rekvijema i pastorale, kršenje svih dotadašnjih standarda u pisanju simfonije, sve to je mnogo, mnogo više imalo prizvuk flerta sa smrću nego puke žalopojke. Kao da joj je kompozitor bezobrazno zavirivao pod skute da vidi šta krije, šta ga čeka. I onda, u trećem stavu koji neizostavno izazove frenetičan aplauz pre kraja, vidi se potpuno jasno da je smrt novo rođenje: iz njega je, nakon Pjotrove smrti, iznikao čitav novi muzički pravac.
 
Četvrti stav, koji je po mnogim stručnjacima tužno predavanje nesrećnoj sudbini, za mene je prepuštanje iskusnog zavodnika ljubavnoj igri partnera, voljno utapanje u svemu onome čime je do tad zavođen. On govori smrti: okej, idemo u spavaću sobu. Pjotr Iljič Čajkovski umro je devet dana nakon premijere Šeste simfonije. Izlazeći iz sale u prijatno prolećno veče pomislio sam kako bih sada, čak i kad bi ceo svet poverovao u to da izvan granica ljudskog poimanja nema ničega, ja sa sigurnošću znao da ima. Rekao mi je Čajkovski.