Pretplatnik

Sedma Bruknerova simfonija

Za razliku od gospodina Antona Bruknera koji se izražava notama, Bojan Brukner to radi slovima. To ih, kao ni vek koji ih razdvaja, ne sprečava da sarađuju s vremena na vreme.

Pretplatnik

Sedma Bruknerova simfonija

„Brukner je tvrdio da je melodiju čuo u snu…“
 
San je počeo, kao što snovi obično počinju, tek kada se sve u mraku u potpunosti stiša. Trenutak apsolutnog mira, bez misterioznih šumova i pokreta, sekunda zadržanog daha, ona između dva otkucaja srca. Mir je bio površina planinskog jezera pred zoru, kada su noćna bića već otišla na počinak, a ona dnevna još uvek nisu otvorila oči. Prvi zrak sunca dodirnuo je površinu mirne i hladne vode i kao tanak, zlatno optočeni štapić, blago je, gotovo neprimetno, zatalasao…
 
Prvi stav
 
Iznad jezera, stidljivo i veoma tiho, počela je da se stvara gusta izmaglica. Na najnižim granama šume koja je okruživala jezero, hvatala se jutarnja rosa. Na jednoj od tih grana, na listu koji se blago savijao nad vodom, nastala je kap koja je bila Bruknerov san. San čist i nov, kao voda koja se rađa i počinje svoj život kao rosa. Kap je kliznula lagano niz list, spustivši se na njegov vrh, za koji se nežno uhvatila. Izmaglica se podigla i kap je ugledala prizor od koga je zastajao dah, a onda se bez daha pustila u jezero. Jezero je bilo staro i puno tajni i života koji je tajne umeo da čuva: riba lovaca i riba lovina, ogoljenih kostiju davljenika i odbačenih blaga zaboravljenih na dnu, vodenih nemani  skrivenih u mulju i nestvarnih oblika isuviše malih da bi imala ime. Bruknerov san igrao se virovima i plovio nošen strujama, obalama pristupačnim i onim opasnim za svet koji je hodao čvrstim tlom, a onda je došao do pećine, skrivene od pogleda i sunca, u koju mu ulaz beše zabranjen. Samo je stara voda mogla teći u škrilje, a kap je i dalje mirisala na novorođenu rosu. Struja ga je nosila dalje. Bruknerov san, obična kap, ali ujedno i čitavo jezero, otkrivao je tajne, jednu po jednu, osećajući se sve većim, ali i dalje sasvim malim, postajući deo čitavog vodenog sveta iz kog nastaje sav život. San je bio živ, a život je veličanstven.
 
Prva polovina četvrtog stava
 
Priroda snova je nestvarna i nestalna. Ona se menja i preliva, početak se nalazi na kraju, a s krajem često počinje. Ništa nije neobično u snovima, pa je sasvim normalno što je bilo potrebna samo polovina nečega što je dolazilo kasnije da najavi ono što će doći sledeće. Red nastaje tek kasnije. Na javi. U međuvremenu, Brukner je sanjao dalje.
 
Treći stav
 
Kralj Oblaka je prilazio obali jezera sa svojom svitom. Topot konja belih kao sneg, odjekivao je mračnom šumom. Za planinsko jezero je čuo dok je posećivao svoje posede u blizini. Govorilo se da je jezero toliko bistro i čisto, da su se čak i njegovi podanici često zaustavljali iznad njega kako bi se ogledali; kao i da je odraz ovde bio lepši od onoga što se ogleda. Oblaci su vremenom počeli da šapuću među sobom da je jezero jedino mesto lepše od neba. To što je čuo, Kralju Oblaka se nije dopadalo. Na jezero je jahao odlučan da pomuti te varljive vode.
 
Oblaci su počeli da se skupljaju nad jezerom. Vetar je strujao šumom, najavljujući dolazak Kralja. Krošnje su se, jedna za drugom, sklanjale i klanjale pred kolonom jahača. Lišće je letelo, a ptice se spuštale na tlo, uplašene pred vazduhom koji se uskomešao kao narod pred bunu. Bruknerov san penio se po talasima, preskačući sa jednog na drugi, uzbuđen i zbunjen pred naletima vetra. Svaki put kada bi uspeo, Brukner bi zagnjurio duboko ispod površine, gde je voda ostajala neuznemirena, tiha i spremna. Kralj Oblaka je stigao. Jezero ga je čekalo.
 
Drugi stav
 
Kralj je iz jedne bisage izvukao grudvu snega, a iz druge komad leda. Bacio ih je u vazduh, a nad jezerom se stvorilo hiljade pahulja svaka drugačije veličine i oblika, ali sve sa istom svrhom. Padale su po jezeru nečujno, ljubeći ga okrutno, bez strasti, ali uporno. Jezero je krenulo da ledi. Deo po deo, komad po komad, ledeni pokrivač je uzimao jezero pod svoje. Led je hvatao i najmanji talas u svoje hladne okove. Napokon, obale su se spojile i nestale. Jezero je ostalo nepokretno, kao telo koje napusti duša. Kralj Oblaka je zakoračio na led i uputio se ka sredini jezera.
 
„Da li i sada mislite da je ovo mesto lepše od onog koje vam je dato“, uzviknuo je Kralj. „Nebo je nad svima nama, a nad jezerom stojim ja!“
 
Oblaci su bili nepomični i teški. Oblaci su ćutali. Čulo se samo pucketanje leda, a onda je Kralj nestao u mračnoj vodi. Brukner je posmatrao Kraljevo uplašeno lice dok je nestajalo pod njim i ispuštalo nečujni krik, zarobljen u mehuru koji ga je dodirnuo i ispunio tugom. Tužan je vladar koji osvaja ono što mu ne pripada. Tužni su podanici njegovi dok ga prate, makar i pogledom, u sigurnu smrt. Kap koja je bila Bruknerov san, postala je Kraljeva suza. Stara voda. Jezero ga je povuklo u stranu, ispod grebena i kroz mračne dubine dovuklo do špilje. Vrata pećine su ga dočekala otvorena  i on se zajedno sa Kraljem uputio u podzemne vode. San je bio živ, a život je veličanstven, čak i kada se primiče svom kraju. Naročito tada.
 
Druga polovina četvrtog stava
 
Dok je tonuo sve dublje, Brukner je mogao čuti melodiju kroz zagušeni eho podzemnih tokova, koja mu je govorila da se oblaci nad jezerom razilaze. Mogao je čuti kako jezero otopa i oslobađa svaki delić svog bića, bistri ga i ponovo otkriva Suncu. Brukner je mogao čuti i sopstveni odraz, lepši nego što je ikad imao prilike da vidi, kao da se duša, a ne lik, ogleda u toj mirnoj vodi punoj tajni.
 
„… te da ju je zapisao nakon što se probudio.“

Iz drugog ugla 16/01/17 Fenomenolog Milan Vlajčić
Subscribe
Obavesti me
guest
0 Коментари
Inline Feedbacks
View all comments