Za mene su koncerti Beogradske filharmonije već dugi niz godina trenuci potpune relaksacije, tonjenja u svet mašte i sanjarenja, a često i beg od kiča i šunda koji nas nekako sve više obuzima. Bude mi uvek toplo oko srca kada vidim već poznata lica bakica i dekica kako živahnim hodom iz nedelje u nedelju dolaze na koncerte i brane boje starog Beograda. A još više se obradujem novim, mlađim licima koja ipak daju nadu da mi mladi, a i oni još mlađi od nas, nismo digli ruke od kulture u potpunosti. Naprotiv, svake sezone nas je sve više.
 
Ko sam ja? Radim u marketingu jedne banke, ali nisam bankarka. Idem na koncerte ciklusa „Za znalce“ ali nisam muzički znalac. Ja sam prosto zaljubljenik u muziku, s posebnim akcentom na klasičnu, zaljubljenik u svoj posao „marketara“, zaljubljenik u putovanja i sve ostale stvari koje život čine dinamičnim i drugačijim od proseka.
 
Otkud ja u ulozi „blogerka da budem“? I za mene samu je ovaj poziv bio neočekivan. Miloš, moj dragi saradnik iz Filharmonije, neobično se iznenadio kada sam mu u holu pred početak koncerta rekla kako se mnogo radujem koncertu jer će kao solista nastupiti moj omiljeni fagotista iz orkestra, Nenad Janković. I kako to obično biva u našoj zemlji potegao je vezu i već u pauzi koncerta me je Jelena vrbovala za Metronom. 🙂
 
A sad da se vratim na pravi razlog ovog mog pisanija… Pred sam početak koncerta na galeriji se okupio veći broj članova Filharmonije što je obično znak da nam se sprema neka muzička špecija ili pak da je neko iz njihovih redova to veče glavna zvezda. Ovog puta razlog je bio dvostruki. Na scenu je izašao Nenad, malo sramežljivog ali nasmejanog lica. Posle prvih nota stigla je i prva solo deonica i na sceni je sada pred nama bio virtuoz ozbiljnog lica. Malko razočarana u prvi mah, jer sam navikla da se moj omiljeni fagotista uvek očima smeje i da uvek nekako đuska i kada sedi dok svira, ubrzo sam shvatila kompleksnost partitura koje nam prenosi. Neverovatni zvuci fagota smenjivali su se iz dubokih u visoke i vodili nas kroz samo naizgled laganu temu Humelovog Velikog koncerta za fagot i orkestar. Usledio je zasluženo veliki aplauz, a zatim i neočekivani poklon od našeg soliste. Sada već krajnje relaksiran, u društvu svojih, kako je i sam rekao „saboraca“ fagotista, predstavio nam je valcer na fagotski način. Nenad je tada opet zasijao u njemu specifičnom sjaju, i otplesao sa svojim instrumentom jedan opet samo naizgled lagani tanc. Dvoranom se ponovo proneo posebno topao aplauz, jer iako je velika privilegija kada Filharmonija gosti svetski poznate soliste, još je veća kada u svojim redovima ima virtuoze ovako visokog ranga.
 
Nakon pauze čekao nas je Brukner i njegova maestralna Simfonija br. 6. u A-duru. Gromoglasna od početka do kraja prvog stava, ispunila je zvukom prostor kako to samo po meni još Sibelijus i Vagner čine. Usledili su jednako kompleksni i moćni stavovi, svaki za sebe poseban, a opet deo jedne logične celine. Iako ovo nije bio prvi put da sam ovu simfoniju čula, ponovo me je iznenadila njena kompleksna, a u isti mah nekako harmonična priroda. Retko koji kompozitor se igra sa tonalitetom na način na koji to čini Brukner, a i retki su sastavi koji mogu da ga savršeno izvedu.
 
Zato koristim ovu priliku da se zahvalim svim muzičarima i članovima Beogradske filharmonije na još jednoj predivno završenoj radnoj nedelji. 🙂