Dan prvi. Utorak je i imam prvu probu sa orkestrom. Naravno, probudila sam se ranom zorom, ako se uopšte može reći da sam spavala, jer toga nema već par nedelja. Pomislim, kako mi umetnici stvarno nismo sasvim normalni – po celu noć mi odzvanja muzika u glavi, sanjam nekakve nove prstorede, da li sam dobro osmislila frazu, da li sam jasna u svakoj svojoj muzičkoj zelji… Uh! Uostalom, spavanje je za slabiće, što bi rekla Ivana Uzelac!
 
Stižem u Filh, srećem kolege u klubu, kažu: „Ooo, evo je i solistkinja!“ i tog momenta mi se želudac prevrće od uzbuđenja. Pa sad nema nazad! Mada, nije bilo puta za povratak još od prošlog aprila kad se rasprodao koncert.
 
Tijana i Ksenija iliti sestre Vilijams u mojoj verziji su tu, nasmejane, pričamo o deci, koliko je težak Tanhojzer, a i ova pratnja „ima svašta“ i ubrzo odlaze na probu. Ostajem sama u našoj sobici, pijem kafu i kao, nije mi ništa. Sledeći momenat, ja sam ispred orkestra. Eiđi izgovara moje ime (nekako) i počinje lupkanje o pulteve u znak dobrodošlice. Srce mi toliko lupa da ne znam da li može da se čuje u sali, ako sviramo dovoljno tiho. Odluka pada – ma daj, opusti se, ti ovo znaš, za ovo si se spremala, ovo si želela! I kreće uživanje! Okret ka duvačima, klarinet ima solo zajedno sa mnom i vidim Ognjena, kao zapeta puška, čeka da ga pozovem da sviramo zajedno. Presrećna završavam probu! Ljudi prilaze, komentarišu koliko je lep Koncert, kakva divna muzika, tada se konačno oslobađam pritiska. Sad mogu mirne glave da idem na koncert.
 
Dan poslednji. Petak je. Končno smo na Kolarcu, imamo generalnu probu. Čujem svoj ton preko celog orkestra kako se probija do poslednjeg sedišta na galeriji. Od utorka se sve nekako sleglo, svaki dan smo vežbali, kolege su već osetile svaki moj pokret i imam osećaj da ćemo večeras disati zajedno. Maestro je jako pozitivan, prija mi ta energija. I njemu se dopada delo, razume važnost ovoga što radimo – Koncert našeg kompozitora se vraća na velika vrata na repertoar!
 

 
Gotova je proba, spremni smo! Sad idu tehničke stvari – nešto pojesti, odmoriti, spremiti se, srediti misli, umiriti srce, frizura, šminka, haljina… I opet jedan treptaj – i eto me. Orkestar se naštimovao i ja sa velikim osmehom na licu izlazim na scenu. A tamo – prepun Kolarac, ljudi stoje jer nema slobodnih mesta, kamere, reflektori.. I ja. U centru sveta.
 

 
Sve prolazi kao tren i u isto vreme traje večnost jer pamtim svaki milisekund koji sam udahnula tu noć i utisnula u svoje biće. Da, to je ono za šta sam stvorena. Da budem violinistkinja. Da budem timski igrač. Da delim sve što imam – suze, smeh, radost, melanholiju, tugu, strast… Sada, baš ovde.
 
Ja sam Mirjana Nešković, violinistkinja i filharmoničarka.