Mnogo je vrsta muzike na svetu: pop, rok, rep, tehno, narodna i zabavna muzika, ali meni najdraža je klasična muzika. Ja sviram harmoniku. Neki bi pomislili zašto vezujem harmoniku za klasiku, svi misle da samo kolo može da se svira na njoj. To nije tačno! Sve može da se svira na harmonici! Želim da sviram i saksofon. Ipak, najviše bih voleo da budem DIRIGENT. Neki mi govore da nemam sluha za dirigenta. Prvo me je to obeshrabrilo, ali posle sam shvatio da treba da budem uporan i vredan. Na kraju krajeva, talenat je samo 10%, a rad 90%. Ispričaću vam jednu priču koje se sećam kao da je bila juče, u stvari i jeste bilo juče.
 
Bio je petak veče, mama me je odvela na Filharmoniju na Kolarac. Bez obzira na to što sam bio umoran, nisam hteo da propustim taj koncert, jer mi je to bilo prvi put da neko peva u Filharmoniji. Nastupao je Taras Štonda, a dirigovao je Danijel Rajskin. Imali smo tetkinu godišnju kartu. Mama je sela na njeno mesto, a ja sam kao i uvek otišao na stepenice na balkonu. Ali ovog puta bila su prazna mesta tačno iznad  dirigenta. To je bio moj srećan dan! Filharmoničari su počeli da sviraju, muzika je bila tiha, a posle nekog vremena počeo je glasno i duboko da pevata onaj veličanstveni i najavlјeni operski pevač. Voleo bih da znam ruski, jer bih tada mogao da razumem šta peva. Nјegova muzika je bila očaravajuća. Pevao je četiri pesme, svega 20 minuta. Posle kratke pauze i cunjanja po Kolarcu, vratio sam se na balkon. U drugom delu koncerta nije bilo pevača. Orkestar je opet počeo da svira tiho i sporo. Onda je počinjao sve brže i jače. Posle su se ubacili udarački instrumenti. Uspeo sam da prebrojim, bilo je čak petoro lјudi za bubnjevima, dobošima, činelama, trijanglima i metalofonima. Bilo je sve napetije i napetije. Nasuprot  ovom izvođenju, sledeća kompozicija je bila usporena i uspavlјujuća. Onako umoran, posle ranog ustajanja i napornog školskog dana, nisam mogao da odolim da ne zaspim. Utonuo sam u san. Sanjao sam jednu veliku dvoranu u Beču, ako se ne varam, zidovi i plafoni su bili ukrašeni srebrom i zlatom, a pozornica okićena cvećem. Sala je bila velika kao dva fudbalska terena. Bila je puna naroda, domaćih i stranih. Svi su došli da vide novog dirigenta. To je bio njegov prvi nastup. Oni koji nisu imali karte, stajali su izvan dvorane samo da bi čuli tu prelepu muziku. Na plafonu su bile male ukrasne lampe ali, kad je počeo nastup, svetla su se ugasila, a jedan veliki kristalni luster se upalio i obasjao celu pozornicu. Izađe dirigent, pokloni se, a ispred njega nađe se palica i knjiga sa notama. Samo, to nije bio neki tamo dirigent, već ja. Orkestar je svirao najpoznatije Mocartove i Betovenove kompozicije, a ja sam dirigovao. Na kraju je sledio jedan gromoglasan aplauz, ali to je bio aplauz u ovoj sali na Kolarcu, u Beogradu, koji me je probudio. Osvestim se, počnem i sam tapšati. Kući odlazim tužan, jer je ono bio samo san, ali kad sam legao u krevet, shvatio sam da je taj san samo znak da ću jednom postati dirigent.
 
Svestan sam da treba da verujem u sebe, bez obzira šta mi drugi govore. Uvek treba biti uporan i vredan i, ko zna, možda postanem dirigent!